Архива за категорију ‘кратка прича’

12. август 2013.  Borgo Capanne

      Сањам да глумим у једној сцени филма који режира Андрјеј Арсјењевич. Текст тих неколико реченица које је требало да изговорим, одштампао је на неком џепном уређају руске производње (парадоксално, знам) и то некаквим рељефним словима, које личе на руску ћирилицу, али не умем да их прочитам. Почињем да паничим.

      – Како ћу ја да глумим на руском?!

А он, мудрица, иако ја то сам са собом, у ћошку, расправљам, вели:

      – Не брини. Сећаш се како је радио Феллини? Само изговарај један, два, три, четири. Дијалог ћемо, ионако, накнадно наснимити. 

      Ма, добро, али ја хоћу да учествујем у својој улози, хоћу да будем тај лик, јер не знам да лажем. И креће се с припремама. У капуту сам, без мајице и панталона. И  само с левом ципелом.  Због нечега је намерно каљавим. Сасвим је потапам у каљугу. И, уопште, у сцени морам да прођем кроз ту баруштину. До грла. И даље кроз њу док не изађем.

      Ту је и Ерланд Јозефсон. Помаже ми.

      Ноћна сцена, обасјана топлом, дифузном светлошћу.

СТАЛКЕР© Andrea Posada Escobar

Посета Мајсторовом гробу била је једна од првих ствари која ми је пала на ум у тренутку када сам дознао да ћу по први пут путовати у Париз.

Што због кратког времена које је требало да проведем онде, што због избегавања улоге грозничавог туристе, а захваљујући и мршавом буџету, тек, нисам ни размишљао о посети зихер местима, Лувру, Бастиљи, Ајфеловом торњу, или Тријумфалној капији, мада сам се на крају ипак попео на Капију, плаћајући данак туристичком делу моје персоне. И шкљоцао сам прастарим Зенитом 11, са поквареним светломером. И био сам срећан. На један туристички начин, разуме се.

Елем, пре него што ћу предузети нискобуџетно, двадесетседмочасовно путовање аутобусом до Париза, нисам био лењ и након краће претраге, податак о месту где је Маестро сахрањен пронашао сам на крају текста сценарија за документарни филм „У потрази за изгубљеним временом”1(више…)

Чуо сам се малочас са Савом. Рођендан му је данас. Питам га, кобајаги, колико је напунио.

– Дваесосам. (Лаже к’о лопов.) Данас је дан младости!

– И Дан независности Архентине!..

И ту обојица устадосмо уз интонацију архентиснке химне и кретосмо прву строфу (к’о ономад):

Oíd, mortales, el grito sagrado:

„¡libertad, libertad, libertad!“

– Па, где сте? Јесте ли на крову?

А тај би „кров”, иако потпуно сив, имао да исприча разне приче бојене природе. У ствари, то је заједничка тераса зграде у Милоша Поцерца 19, која се, временом, претворила у летњу резиденцију Савићевог кружока. Према томе, и место прослава Дана Савине младости традиционално. И многих других прослава без званичног повода.  (више…)

Иде прича о извесном Мићи, сјајном директору фотографије, старије колеге ће га се сигурно сетити, који је, поред рада готово на сваком значајнијем домаћем филму, имао и значајну каријеру у Совјетском Савезу.

Тамо је могао доспети лако, мада је чудно како га „наши” нису прогањали, јер је ствар с Информбироом, за извесне службе, била свежа барем три’ес година. Ко зна, можда је знао Тииту? Јер, био је јако добар прика с Мартиновићем, једним од дворских „сликара”, који су вредно снимали Титове ловове на лавове и дивље свиње, као и разговоре иза затворених врата с Нехруом. Можда је управо Мартиновић скупио мудо да нашем другу Тиити шане коју лепу реч за пријатеља?  (више…)

Јуче је умро Тито. Сахранили су га у затвореном ковчегу; колају гласине да је умро још одавно, али да је тек сада објављена његова смрт. Због тога да би се припремили за нову ситуацију и да не би дали СССР да уђе у Југославију.
Радио сам с Тонином прилично успешно. Замислили смо у целини прву епизоду с Madonna del Parto.

       А Бугари су били већ дотерали тенкове на границу. Касније ми је Отац причао како су тих дана ишли на караулу у стању борбене готовости.  (више…)

Авантура је почела пре четири дана, у регионалном возу 6345, који је у глуво недељно јуро, у 9:04, кретао у Порету и стизао онамо у 10:14, шеснаест минута пре почетка пројекције „Најбоље понуде”, најновијег филма Ђузепеа Торнатореа. Био је последњи дан локалног филмског фестивалчића, који је, ето, ове године зажелео да угости ретроспективу овог режисера и додели му своју почасну награду.

(више…)

Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.

Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.

Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.

Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.

И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?

6. април 1972.

Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.

Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.

(више…)

Десило се некако да сам у 4 дана морао два пута у Рим, а у свих ових 5+ година како странствујем, само сам на аеродрому, у транзиту био.
И добро, други пут ишао сам на разговор за некакав посао везан за надгледање парламентарних избора, анализу медија током изборних кампања, који не само што нисам добио, него је и читава мисија обустављена (?!). Кад сам чуо за то, помислих: „Да се, јадна, за зелен бор ухватим, и он би се, јадан, осушио“. Ја сам, очигледно, зелен бор у овој причи. А Берлусконију се смеши нови мандат (волео бих да се испостави да је то само теорија завере).

(више…)

Одма’ да ти одговорим, ево ме, чикино, иста мета, исто растојање. А ти? У којој си сада пустињи? Ја сучем брке, опе’ не радим, али се радујем дечици. Скупљам(о) сличице животињско царство, без чоколаде додуше, и тако, враћам се у детињство. Што је лепо кад се играш… Надам се да се играш. У ствари, кад помислим, шта је друго дрогирање, ако не нека игра. Једино срање је што ти спржи мозак, а ја мој не дам. Не само што ми треба да бих освојио живот, него не би ваљало да се спонтано усеравам и упишавам у гаће, а са спрженим мозгом то ти је минималац.  (више…)

Који предак говори кроз мене?! Не могу да истовремено живим у својој глави и у свом телу! Зато не успевам да будем само једна личност! Способан сам да се осетим као бескрај ствари истовремено!

Право зло нашег времена је што нема више великих мајстора! Пут нашег срца је покривен сенком! Треба слушати гласове који се чине бескориснима, треба да у мозгове препуњене канализационим цевима, зидовима школа, асфалтом и документима установа за социјални рад, уђе – зујање инсеката!!! Треба испунити уши и очи свих нас стварима које би биле на почетку Великог Сна! Неко би требао да виче да ћемо направити пирамиде! Није важно ако их онда не изградимо!!! Треба хранити жељу!.. Морамо да развлачимо душу на све стране, као да је чаршав који се може развући до у бескрај!..

Ако хоћете да Свет иде напред, морамо се држати за руке! Морамо се помешати, такозвани здрави и такозвани болесни! Еј, ви, здрави! Шта значи ваше здравље?! Све очи света су упрте у јаругу у коју упадамо! Слобода нам не треба, ако немате храбрости да нас гледате у лице! Да једете са нама, да пијете са нама, да спавате са нама! Управо су такозвани здрави довели свет до ивице катастрофе!!!

Човече, чуј!.. У теби – вода, ватра, а онда… И пепео! И кости унутар пепела! Кости и пепео!

Где сам када нисам у стварности? А ни у мојој уобразиљи? Склапам нови пакт са светом; да буде сунце ноћу и да пада снег у августу. Велике ствари се завршавају, оне мале су те које трају. Друштво се мора поново ујединити! А не да буде овако раздељено! Било би довољно посматрати природу да се схвати да је живот једноставан! Треба се вратити на претходну тачку… У ону тачку где сте изабрали погрешан пут!!! Треба се вратити на принципијелне основе живота! Не прљати воду! Какав је ово свет, ако један лудак мора да вам каже… Да треба да се стидите?!!

Сад, музика…

– Музика!.. Музика!

Доносе му канту с бензином.

– А, ово сам заборавио…

”О мајко, о мајко,

Ваздух је она лагана ствар,

Која се окреће око твоје главе,

И постаје јаснија,

Када се смејеш”…

Полива се бензином, узима упаљач и спрема се, погледавши још једном у небо и свет око себе…

Сећам се да су ме 2000. године неки пријатељи замолили да ”помогнем” њиховој деци са полагањем матурског испита. Налазећи се у небраном, изнашао сам сумануто решење. Наиме, баш у том тренутку сам од једног познаника добио ”добру” VHS копију „Носталгије“. Слика је била зеленкаста, неки су се звучни ефекти понављали у еху, али ја ту ништа нисам налазио чудно. Мислио сам да то тако Аутор замислио, и све је то потпуно имало смисла. Толико је Тарковски разбио канон филмског приповедања, да је све могло да прође. И тако, још под утиском тек одгледаног филма, и ваљда неког слатко-горког осећања поводом преваре у којој је требало да најактивније учествујем (ако људи од вас траже нешто слично, онда и нису ваши прави пријатељи), нашао сам начин да из читаве ствари изађем кармички неоштећен – дао сам им обома да поднесу као рад из књижевности текст Домениковог монолога, са различитим насловима, дакако.

Испит су прошли обоје, са следећим резултатима: ученик/ца Гимназије добио/ла је петицу, а ученик/ца Економске школе, рекао бих дактилографског смера, добио/ла је четворку, јер је професорка имаола примедбу на дужину рада.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.