Мартиролог / дневник о дневнику

Псеудо анти-драма

Лица:

Дејан Дуковски – Дука – драмски писац, сасвим симпатичан и сасвим тих
Јон – филозоф умјетности без презимена, бивши амбасадор, јак лик
Алекс – пискарало, љубитељ Тарковског

Седе на тераси кућерине у чијем је дворишту Охридско језеро. Дејан и Јон су се ту повукли и пишу сценарио за играни филм, базиран на Дејановој најновијој драми. Алекс је упао да нешто испи­тује, да дијалогизира, да и он буде симпатичан. На столу је некаква притисни пимпек – ротирај – отвори се сезаме и сакриј пепео да не смрди пепељара и пластична флаша млаког пива. Две, а затим и три чаше. Прилично чисте.

Дуковски: Не те видов дека си у вода, баш ме зачуди кај си, пошто гледам тука ти се…
Алекс: Работите, хехе!
Дука: …Работите, да…
Јон: Што е виново?
Дука: Па, го донесе Александар, поклон од сестра му, од…
Алекс: Ма, вино неко. Кажу, добра берба. Имају неког, у фирми имају неког сомелијеа који је оценио бербу 2008. јако добро.
Дука: Јон познаје вина и он…
Јон: А чекај, што имаш ти со Соравиа?
Алекс: Ништа, сестру. Моја сестра ради тамо.
Јон: Аха! Пауза. Да, разумео сам те.
Алекс: Еммм…
Дука: Е, да, оно, да ти одговорим, где смо стали? Уметност? Уметник? Пауза. Јебем ти, осећам се као уметник у смислу да… Знаш како, ја живим ту уметност преживљавања. Разумеш? Мислим, у смислу да нисам, оно, скоро никад у животу стварно радио, знаш. Мислим, био сам мало на телевизији…
Алекс: Шта, оно, као драмaтург?
Дука: Драматург, као, па сам схватио да је то губљење времена. Знаш, то је било оно време кад су још увек биле те драмске редакције по телевизијама.
Алекс: Па, има их још.
Дука: Реално, пар година пре тога је била и продукција, знаш, у том неком нетворку…
Алекс: Кад је то било?
Дука: …Југословенске телевизије.
Алекс: А, па то је тад било мало чвршћа ствар.
Дука: Ја сам, рецимо, тамо ушао, то је био почетак краја те Југославије. Ал’ то је већ постало све… Пауза, Ма не знам, тај офис је био као министарство губљења времена, мислим, ништа се није…
Алекс: Као нешто из Алан Форда, ха, ха, ха…
Дука: …Ха, ха, ништа се није… Министарство за губљења времена…
Јон: Ти си ме барал, Дејан?
Дука: Да, па еднаш, ти реков, те свртев, после не знам кој. После уште еднаш ти заѕвони, али не знам кој. Пауза. Знаш, и онда након пар месеци сам отишао, па онда сам био пар месеци на академији, али осим тога сам фри. Па онда преживљавам од, шта ја знам, ројалтиз, тантијема…
Алекс: Сва срећа!
Дука: Па да. Оно, имао сам срећу да су радили моје комаде ‘вамо и тамо и, знаш увек… Добро, радио сам и филмове, али увек пројекти, знаш, то је врло… Што с једне стране ти даје ту слободу, ‘ајде, коју… Мислим, сад, шта је уметник, али у смислу да си сам свој… Бука пролазећег глисера надјачава му глас. Сад, некад ти је врло тешко да то избориш, као што си ми ти малопре рекао…
Алекс: Плаћаш своју слободу.
Дука: Да, да…
Алекс: Знаш зашто те питам? Зато што, у ствари, некако… Пауза. Е сад, зашто Тарковски? Зато што Тарковски, он је рек’о, ја сам…
Јон: Чекај. Имам једно питање.
Алекс: Кажи.
Јон: Тарковски, ово, оно… Пауза. Како се пише рилексд?
Алекс: Релахед, где је “х” ћирилично.
Јон: Релахед? И ја сам тако написао. Ре – ла – икс – д?
Алекс: Да. Ха, ха, ха…
Дука: Е, овај, извини.
Алекс: Е да, зато што, у ствари, говорити о уметности као нечем важном, чиме се баве неки људи, који се зову уметници, је било нормално. У наше време, чини ми се, знаш, има тол’ко тих неких људи који себе називају уметницима зато што воле да пију, да се дрогирају и да не раде. А не производе ништа у међувремену. Повлачи дим из некакве луле. Чувени стереотип уметника који је увек шворц, који је увек такав некакав, разбијен, који је поцепан, ево, као што ја имам поцепане панталоне, који је, у ствари, сав у спољашњости. А, при чему, есенције, стварног неког посла, неких дела иза њега, било да су слике, фотографије, филмови, романи, драме, нема. Знаш, и онда ти дође некако просто да сам себе назовеш уметником огавно. А што би требало да буде потпуно нормално, знаш, као што је неко пекар, као што је неко лекар, апотекар, тако… Теби је вероватно лакше да кажеш, ја сам писац.
Дука: Не, не, не. Види, мислим да, у принципу, постоји разлика између те слободе, или, ‘ајде рецимо, слободоумности коју сваки уметник, а кад кажем уметник, мислим на човека који нешто ствара, по неком принципу има, ал’ не чини га то уметником, знаш. Има људи који живе то, тај неки свој слободни начин живота, ал’ не стварају. Они су боеми, рецимо, или шта ја знам шта…
Алекс: Ал’ кажу да је Ђура Јакшић био боем, а он је стварао. Авион бруји над главама. Сад једна глупа слика од јуче, Градски парк. Скопје. Осам војних хеликоптера надлеће неколико кругова.
Дука: Озбиљно?
Алекс: Мајкеми ти кажем.
Дука: Осам војних хеликоптера?
Алекс: Осам! Чет’ри и још чет’ри. Прођу. За десет минута, чет’ри и још чет’ри. И онда се ја размишљам, да ли сад војска показује неким терористима да имамо сада оружје? Да ли постоји нека парада?
Дука: Не, одакле им толико хеликоптера?
Алекс: Не знам.
Јон: А?
Алекс: Јуче!
Јон: Јуче је била среда.
Алекс: У градском парку. Чет’ри плус чет’ри војна хеликоптера пролећу два пута.
Јон: Код нас овде, у Скопљу?
Алекс: У Скопљу.
Јон: Супер… Видиш, ми смо спремни.
Дука: Ха, ха, ха…
Алекс: То сам размишљао… Шта, шта..?
Јон: Спремни смо!
Алекс; Знаш, можда морају с времена на време да их рокну, да им акумулатори не цркну, јер после не могу да упале хеликоптер.
Јон: Можда. У сваком случају, ја волим хеликоптере, неколико пута сам се возио у нашим хеликоптерима…
Алекс: Ја никад!
Јон: Супер је, треба да се возиш хеликоптером… Бука хеликоптера надјачава гласове.
Алекс: Боље од аутомобила?
Јон: Боље од свега! Можеш да идеш где ‘оћеш. Оно, кад идеш у Њујорк, рецимо, чисто видиш колико је то постало уобичајени превоз. Кад идеш у Њујорк, у неки добар хотел, као овај где сам ја био “Ју Ен Плаза”, имаш на врху зграде хелиодром за аеродром, да идеш на аеродром и то ти је плаћени превоз ако имаш бизнис карту. Имаш бизнис карту – горе те чека хеликоптер.
Дука: Сакаш пивце?
Јон: Пауза. Не.
Алекс: При чему је разлика у цени бизнис и економи класе 400 евра.
Јон: С друге стране, на своје титуле можеш добити апгрејд, значи платиш обичну карту, добијеш бизнис, а док си у хотелу возиш се хеликоптером.
Алекс: Привилегије.
Јон: Ако те занима да некад направиш неки седмодневни излет у Њујорк, повери ми организацију, ха, ха, ха…
Алекс: Ха, ха, ха, идемо хеликоптером, брже се разгледа!
Дука: Хе, хе.
Јон: Па, како ћеш да видиш Њујорк, ако не из хеликоптера?
Алекс: Не видиш црнце из хеликоптера.
Јон: Видиш, видиш. Апсолутно све видиш. Јер кад летиш изнад Емпајер стејт билдинга, све зграде имају терасу горе са људима. Надлећеш их прилично ниско.
Алекс: А па, ти видиш црнце зато што те доведу до хеликоптера? У белим рукавицама, обавезно.
Јон: Можеш и да их не видиш, ето. Ако си већ навикао да постоје црнци и белци, онда их не видиш више. Онда престајеш да гледаш.

Сви заћуте и гледају у даљину, негде преко Охридског језера. У Албанију.

Јон: А ви сте неки уметници, кобајаги? За уметност, ово, оно…
Дука: Нисмо кобајаги, него…
Алекс: Стварно. Неко мање, неко више.
Јон: Боеми, рецимо.
Дука: Хе, хе.
Јон: Боеми, већ, то може да се каже.
Дука: То смо сигурно, али ово…
Јон: Уметници… Да видимо шта сте “умјетнули”!
Дука и Алекс: Ха, ха, ха!
Алекс: Ти мислиш да је уметност… Да не постоји.
Јон: Не кажем да не постоји. Таман посла да не постоји! Али, ако ми покажеш, нешто као извадиш из џепа, пет динара, и кажеш ми да је то злато, сад, јебем му матер.
Алекс: Добро, види сад, ако причамо о процени тога што неко прави, то је други пар чарапа.
Јон: То је, оно, страшно важно.
Алекс: Јасно. Зато што се везује често за колико то стварно вреди. А то колико нешто вреди, то је обично у неким бројевима.
Јон: Па, видиш, ако је “умјетнуто”, онда је уметност, дакле, заузело је своје место. Знаш оно, видиш “умјетнуто”, ШТРАК! Не можеш више без њега.
Алекс: Има смисла.
Јон: Онда је постало део културе. Разумеш, онда је постало део културе. Ако је нешто “умјетнуто”…
Алекс: Уграђено. Значи, уметност и грађевинарство су неке две сродне…
Јон: Па, не знам да л’ знаш шта је о уметности уопште рекао, овај, један француски песник… Да је уметност декорација за храм, дакле, за архитекту. И кад је архитектура, дакле, храма умрла, онда је и уметност умрла на неки начин, због тога што је она само славила храм. Дакле, до те је мере, ако ме већ питаш, архитектура мајка свих уметности, пошто она “умјеће” у природу нешто трајно, а уметник је само декорира.
Алекс: Хммм.
Јон: И то можеш да видиш овде кад изађеш степеницама, да видиш храм и да уђеш унутра и видиш како су уметници декорирали. А овако кад видиш храм из вана, онда ти је јасно да је уметник архитекта. Зато што тако смирено, тако лепо, тако добро лежи. Пауза. Ово ти причам зато што је Дејан рекао да ћете о Тарковском причати. Причам ти шта је фасцинација овог Рубљова, знаш. Одакле она долази. То њега фасцинира. Дакле, храм…
Алекс: И ти мислиш да он све оно време чека да ослика храм зато што се осећа као, шта ћу ја сад да додам. Је л’ знаш да стоји тамо, оно, цело лето муљају боје…
Јон: Нисам на то мислио. Он зна шта мисли, дакле… Он има један храм, разумеш, и треба да га ослика. Сви имамо један храм и треба да га осликамо. И онда је, буквално, осликао.
Алекс: А, у ствари, једини његов проблем је био што није хтео да плаши вернике. Требао је да ослика “Страшни суд” у коме људи пате у котловима са врелим уљем и ватрама, а њему је то било некако, он не би хтео… Он би хтео да људима буде лепо кад уђу унутра, а не да се плаше Бога, него да га воле. Пауза. Сад, ја не знам.
Јон: Видиш, то што причаш, то је део, и то требаш знати, дакле, део школе… Сликарске.
Алекс: Јасно, јасно! Мислим, постоји канон. Овако се представља “Страшни суд”.
Јон: Да. А тај канон је усвојен у једно време. Није важио у једно друго време. И да добијеш бољу представу, овде, у Македонији, ти имаш цркава са тим котлом, али су то скорашње цркве. То нису старије цркве. Ако одеш у старије цркве, ове овде, ти нећеш видети такав котао, али ћеш видети интересантне старозаветне илустрације, интересантне новозаветне илустрације, пуно папа и архиепископа и ово и оно, пошто је ово специфичан период, ово је између деветог и једанаестог века прављено, страшно је старо. И не може се упоређивати с овим што је било са Рубљовим, пошто је то страшно касније.
Алекс: Петнаести век!
Јон: Да, страшно касније. Сад се, у међувремену, сва та естетика променила, свугде у свету, имаш ти котлова, рецимо, у скулптури, у рељефу, у Стразбуру, у Паризу, али не овде, такве нешто, котлове. То је вероватно Данте, мало, ту причу, мислим, његово време, то произвело. Претпостављам. Пошто су разне приче у разним црквама. Ако прошеташ охридским црквама, видећеш страшно интересантне приче. Можда је занимљивије од котлова, знаш? И онда се можеш, чак, посветити и другим питањима које он сам себи поставља у фази декорације.
Алекс: Види, мислим, мене више сад, као, у свему томе интересује то како тај појединац, тај уметник, назови како год, свештеник, монах, духовни човек, који нешто има да…
Јон: Уметник, уметник…
Алекс: Уметник, он као полазиште, како себе доживљава? Наравно, унутар канона, унутар иконографије која му је дата. Може да је прати, може да је модификује, може да је… Дука му сипа пивце. Хвала. Е сад, читава прича о Тарковском је мени јако интересантна, при чему ја сам свестан да је то нека моја слика и да то може да буде и не мора, али мени се чини да је тај човек умро због своје уметности. Радећи своју уметност, инсистирајући.
Јон: Да су га неки лоши људи убили? На то мислиш?
Алекс: Не, ја мислим да је он сам себе убио, у принципу, убио се, јер он је умро од рака плућа, како да ти кажем, једна ствар, што се каже, сасвим нормална за пушача, који је као мали имао туберкулозу, бла, бла. Постоји физичка предиспозиција. Али читава та…
Јон: О Рубљову причаш?
Алекс: Не, причам о Тарковском.
Јон: А, о Тарковском, а…
Алекс: Јер Тарковски је у Рубљову, некако, себе сликао, као и сваког оног који хоће да свет учини лепшим, праведнијим, истинитијим, него што он заиста јесте. И сад ти кажем, мени је та његова прича, у ствари, шта се збива, ја, не знам је л’ Дејан знао да ти каже уопште, ја сад преводим његов дневник, са руског на српски, али доћи ће и македонска верзија на ред и, у ствари, читав сусрет сад има неки изговор да ми причамо о Тарковском шта год. Није да сад ја желим да чујем неког ко познаје његове филмове у кадар, којих није било много, јер их је снимао дугачке (ха, ха), и зато мислим да је он некако тол’ко био “хард кор” да тако кажем, он је ТО хтео да ради, он је ТО видео као његову улогу у свету и борио се за то, чак и емигрирао ’83. зато што…
Јон: Колико је сати Дејане, извини?
Александар: …Није могао више да ради у Русији.
Дука: 5:23.
Јон: Требаме да почнеме да работиме.
Дука: Јави се да прашаш кај се.
Јон: А?
Дука: Јави се да прашаш кај се.
Јон: Ама, све едно, морам да отидам и за компјутерот да го поправам. Мислам, треба да го организирам денот, тоа само сакам да кажам. Морам да трчам. Да се избричам. А треба да купам нешто горе за бричење. И така, треба да се средам, у суштини. Опрости.
Алекс: Не, не, извини ти.
Јон: Шта је твој пројект?
Алекс: Ја преводим књигу с руског на српски. Практички изговор би био да хоћу да заинтересујем српске читаоце за књигу.
Јон: Аха, а како ћеш их заинтересовати?
Алекс: Ја сад пишем блог у коме објављујем делове из дневника, уз неку моју, опет, жваку, онако, врло лично… Пискарам, пишем.
Јон: Ммм, да.
Алекс: И то иде онлајн. Циркулар циркулише. И онда је идеја била да тако срећем неке разне људе и причамо нешто око Тарковског, али, опет, као изговор. Није циљ сконцентрисати све на ту личност, него на то ШТА је та личност била, ето поменуо си Дантеа, ту је Тарковски, било која личност, из било које епохе, “умјетнула”, твојим речником. Циркулар циркулише.
Јон: Да, да, разумем. Дакле, твој пројекат, у ствари, је та књига.
Алекс: Да, да.
Јон: А ко издаје?
Алекс: Издаје једна млада издавачка кућа која се зове “Мир паблишинг”.
Јон: Из?
Алекс: Из Београда. Доста русофилске оријентације, па зато се и Тарковски добро “умјетнуо”.
Јон: Ха, ха, ха! Добро! Ту сад зеза мало, “умјетнуо”, ово, оно…
Алекс: Не! Али, пази одлично си л… Пауза. Кад се лупа, у ствари, онда се ствари пипају, кад се прича оно што знамо, то је већ оно што знамо.
Јон: Не, хоћу да кажем…
Алекс: Не, мени се свидело то!
Сви: Ха, ха, ха!
Алекс: Дејане, је л’ ти се свидело?
Јон: Али ако то иде на блог, мораш да користиш цитат, иначе нема смисла.
Алекс: Не, нормално!
Јон: Хахаха!
Алекс: Српски, македонски, енглески, италијански… Француски не знам.
Јон: Арт долази од “артифишл”, разумеш, дакле, то је нешто што је вештачко. Зашто? Зато што то што је природно, то није створио човек.
Алекс: Ко је то створио?
Јон: Кажем, ову столицу створио је човек.
Алекс: Јасно, јасно, јасно…
Јон: Дакле, то је нешто што је “умјетно”. Није природно. Циркулар циркулише. Дакле, није природа, него је човечка творевина. Циркулар циркулише. И на грчком уметност, дакле, техне, значи неку технику…
Алекс: Вештину.
Јон: Да, савладати нешто што постоји природно и направити од њега нешто што не постоји у природи, нешто вештачко. И у том занатству се неко перфекционира, па се каже, ау, овај је стварно “умјетник”, односно артиста.
Алекс: Не! Не, он је техничар!
Јон: То је исто.
Алекс: Поезија је други део…
Јон: Артизан, занатлија, долази исто од речи арт. Артизан је, у ствари, занатлија. Техне и арт значе исто. Потпуно исто, разумеш? Дакле, када су ови који су стварали латински језик имали свој пандан за техне, то је био тај арс, артис, који значи занат, артизанат. Исто то значи на оба језика. То је та тужна судбина. Хахаха. Дакле, занатство је отомански превод.
Дејан шкљоца упаљачем десетак пута, безуспешно покушавајући да упали.
Алекс: И добро, ето тај Андреј Тарковски, занатлија…
Јон: …Је интересантан, да. Веома интересантна фигура.
Алекс: Каже нешто овако: “Ја чак и кад сам завршавао студије, ја нисам био убеђен да треба да будем редитељ. Још нисам препознао да сам ја то. Чак и кад сам завршио “Иваново детињство”, којим је лупио оног Златног лава у истој тој Венецији, “ја сам добио споља неки стимуланс да то што ја радим вреди, али много касније сам схватио да је то то што треба да радим у животу.” И сад, ја не знам, ја нисам чуо да је Тарковски снимао рекламе, на пример.
Јон: Рекламе?
Алекс: Е, сад, да ли се то чува као добро чувана тајна, или то само ја нисам чуо, то може да буде јако интересантно. Хоћу да кажем, он је радио то што је радио…
Јон: Јеси истраживао то у Москви? Нешто у Русији, јеси био тамо?
Алекс: Не, никад.
Јон: Па, тамо можеш наћи, ако хоћеш да будеш…
Алекс: Не, не, нисам научник! То је више као реторичко питање. Хоћу да кажем, Тарковски је изашао из Русије коју је волео бескрајно, 1982. Он је у Русији направио “Иваново детињство”, “Рубљова”, “Сталкера” и “Огледало”.
Јон: Дејан, морам да одам горе да се избричам. Морам да се спремам јас.
Дука: Ајде.
Јон: Видимо се.
Алекс: Ћао.
Дука: Да, Јон је у фрци сад пошто долазе ови гости, знаш, вечерас, њему је то важно.
Алекс: Како не, разумем. Је л’ ти мислиш да је боље да урадимо ово касније, или да урадимо на неком другом месту, или мислиш да је океј да овде још мало…
Дука: Не, не, не… Сасвим је у реду та ту урадимо овде, само треба да питамо кад долазе људи, пошто сам ја обећао њему да ћу наместити постељину.
Алекс: Ствар је врло једноставна, човек који све стави на ту карту и каже, ја, макар умро, ја ћу ово да радим. Ти мени кажеш, ово је уметност преживљавања. Зашто? Зато што ти хоћеш…
Дука: Сачекај мало… Одлази и нестаје на пар минута.

Дука улази ржећи се за трбух.
Дука: Имам неки чудни бол у стомаку.
Алекс: Није те одрадила она чорба како ваља?
Дука: Не, не, то је пар дана…
Алекс: Вирус, човече.
Дука: Али није стомак, него желудник, као. Имам те “Ранисане”, али нема их више, па ћу покушати с пола “Аналгина”, то је за бол?
Алекс: Види, пиво и аналгин неће помоћи твом стомаку. Сигурно. Значи, ако имаш чај од нане или од мајчине душице, то јебе кеву.
Дука: Знам ја све то.
Алекс: Хахаха! Али хоћу одмах да престане да ме боли! Хахаха! Добро, океј, нисам хтео да вређам.
Дука: Ха, ха… Пауза. Морам да пробам да ли функционише.
Алекс: Не знам, мени се увек чинило да то са тим прави неку чудну хемију. По дифолту.
Дука: Ма јок.
Алекс: Можда су предрасуде?
Дука: Ја као познати таблетоман могу ти рећи…
Алекс: …Да одлично ради!
Обојица: Ха, ха…
Дука: Не, знаш у чему је ствар. Чак и антибиотик ако узмеш… Загледа се у комшију који плива у комшијском дворишту. И он је супер за разговор, он је професор, има књиге овде његове…Одлази, па долази с књигом.
Алекс: Чита наслов књиге. “Јазична турлитава”.
Дука: Турлитава, то је оно јело где имаш све ствари унутра са месом и…
Алекс: Правила моја мама неки дан. Без меса. Одлично.
Дука: Дај да ти нешто прочитам, молим те. На охридском, јер он је ту ухватио неке народне мудрости… А да… Неке анегдоте, вицеве…

“Ошол Иван Топејнчар на доктор и лекарот го прашал,
Ш’о те болит?
Ш’о не ме болит.
Кај те болит?
Кај не ме болит.
Од кога те болит?
Од кога не ме болит.
Како те болит?
Како не ме болит, докторе.
Ш’о лекови земаше до сега?
Ш’о не земав.
Ш’о да ти дам сеа?
Ш’о да не ми дајш.“

Обојица: Хахаха!
Алекс: Блесав. Техника. Претерана негација. Оно што је причао Јон.
Дука: Добро, знаш, Јон воли да тражи неке вертикале, јер као што сам ти рекао, он је по вокацији филозоф, воли да увек нађе неки дубљи смисао ствари. Мени прија та конверзација увек са Јоном. Ја не дајем баш увек значаја томе, не, озбиљно. Мени се на крају питање сведе да ли ћу ја ухватити рок. Разумеш. Ја сам лењ, као сви ми вероватно. И онда кад радим, радим увек у петнаест до дванаест и онда се убијам. Мислим, није да ја не радим, ја увек имам неки процес где, шта ја знам, билдам идеју, јеби га, и онда сам тај чин кад ја заборавим на све и онда упаднем у то неко лудило, знаш, да се то нешто што ја радим, створи, то је можда тај моменат кад можеш да кажеш да… Сад, у том моменту није важно да ли је добро или лоше, знаш, ал’ ти си га створио, јеби га, заборавио си све друго да створиш ово. Сад, да л’ се неком то свиђа или не, то је већ друга ствар. Тако да је то онда све једна, пошто си ти почео конверзацију, шта је уметник или…
Алекс: Како се осећаш? Шта мислиш?
Дука: Знаш оно…
Алекс: Значи, извини, уметници су они који то раде, знају “куглу” да претворе у речи, слику, форму, покрет, то нешто што кажеш, „не знам шта радим, ваљда билдам идеју“.
Дука: Знаш, ако се, то је Јон наметнуо, то је та стара Платон – Аристотел дискусија о тој теми, како настаје столица, шта је уметност, ако је ово столица да ли уметник има право да уведе нешто, или то нешто мора пре тога да постоји па да… Зато што Платон каже да уметник није бог… Пауза. Јон! Сврти чисто да знаеме ориентационо кога доаѓат, молим те, луѓево. Пауза. Ако не ти е глупо, а?
Јон: Не, он има сараевски број.
Алекс: Есемес.
Дука: Да, есемес зошто не му пуштиш?
Јон: Како?
Дука: Есемес зошто не му пуштиш? “Кад долазите”, нешто тако. Чисто за да ние имаме ориентација, разбираш. Можда ја одма треба да рипнам да ги напра’м постелините, затоа.
Јон: Имаш право, ќе му испратам есемес.
Алекс: Ја сам ту да помогнем нешто, да се оде до продавнице, да се скува кафа.
Дука: Хехехе… Хехе..
Алекс: Не, па што, у три пара руку, ако сте у фрци, мислим. Нећу вам прати гаће, сигурно.
Дука: Ма, ја то треба нешто са машином… То со машината нешто не чини.
Алекс: Ти си врло практичан човек, видим. Какав си сад са веш машинама? Добар?
Дука: Па знаш шта, ја живим сам, оно, хехехе, цео живот, тако да знам те ствари. Мислим, давно сам то научио. Пошто, моји су отишли за Москву, а ја сам од шеснаест остао сам, тако да сам морао да научим све те ствари врло брзо. Још увек нисам најбољи, али…
Алекс: Мислиш, оно, обоје ти се гаће у плаво, бела кошуља постане љубичаста и тако то?
Дука: Хехехе…
Пауза.
Алекс: Баш је лепо овде…
Дука: Да, овде је савршено. И ово је баш леп филмски поглед. Пауза. Са овим дрветом и… А ту је, знаш, изнад нас и ова стара тврђава…
Алекс: Самуилова?
Дука: То је неко други прво изградио, много је стара.
Алекс: ал тако се зове.
Дука: То је тврђава из 3-4. века п.н.е.
Алекс: И чекај, ти ми кажеш да волиш да се нађеш на тим неким “добрим” местима? Значи, седиш ту, испод Филипове тврђаве, испред тебе… Море…
Дука: Малтене.
Алекс: Море…
Дука: Скоро…
Алекс: … И ту се напајаш филмским призорима. Пауза. Е, сад, многи људи не могу да схвате да је то “посао”, не посао у смислу, знаш, имаш уговор с неким, него, као, то што кажеш, разлика између боема и уметника.
Дука: Па знаш, постане посао кад… Ми сада овде седимо и пишемо сценарио заједно, знаш. Увек је боље кад је то право место.
Алекс: Зато, ваљда, и туристи иду, премештају се једном годишње.
Дука: Ја никад нисам волео фенси гужве и то. Видиш, овде у центру може да се осети гушт градића, какав је био, прија ми кад нема пуно људи. А ово је прелепа… Глетка, како се то каже, призор. Али, факат, ми баратамо филинзима и није да ово не утиче.
Алекс: Жалосна врба… А неки жалосни филм пишете?
Дука: Није, није, хехе.
Алекс: Докле сте стигли са текстом?
Дука. Па, то је, у ствари адаптација овог задњег комада који сам радио, зове се “Изгубљени Немци”, “Lost in Space”, “Изгубени Германци”, али је то тешко да се преведе, јер је то израз, знаш, као кад је неко потпуно изгубљен.
Алекс: А који је твој оригинални наслов?
Дука: “Изгубени Германци”, ал’ на немачком сам се зајебао јер још није постојао овај енглески наслов и назвао га “Лов лептира”. А то радимо сад крајем овог месеца, Унко, Унковски почиње да ради комад. А адаптација коју радимо је сасвим друга прича. Сад мењамо тотално ствар, користећи као базу ово. Мислим да ту имамо пуно неких супер дијалога, карактера одличних, тако да не почињемо од почетка. Различито је. Знаш, ја имам искуства из “Бурета”, ово је четврти пут да радим сценарио по мом тексту, тако да, горе – доле, мислим да смо успели да склопимо неку супер структуру и сад почињемо да…
Алекс: … Стављате месо.
Дука: Да стављамо месо, да. Али, друга је математика у филму.
Алекс: Јасно, јасно. У театру глумци причају. У филму глумци не причају.
Дука: Тако је, да. И то је Тарковски знао супер да искористи.

Још се много мудрости ту пролило и, сва срећа, све се у језеро улило. Дукоуски, некада велики љубитељ Букоуског и овлашни познавалац Таркоуског, обећао је поново погледати “Стаљкера” и по голубу скајпоноши послати свој врли суд. Пре него што је показао Алексу место где се срећу сунце и силуета цркве св. Јован Канео, њих двојица су заједно прострли Јонове гаће и чарапе, које су се цедиле, мокре, мокре. Цркла је машина за веш.

Охрид, 16. август 2012.