Архива за категорију ‘Мој дневник’

 15. септембар 2007. – Рудник планина, Шилопај село

   Ноћас сам уснио пријатан сан.

   Андреј Тарковски је био мој отац. Седео је за столом и управо заршавао некакво писаније. Пришао сам и пољубио га у десни образ. Као син оца.

   Даје ми рукопис малог формата, већ као одштампан, али знам да је још невин, неумножен, јединствен на свету. Читам на корицама написан наслов, знам да је порусски, иако, чини ми се, нема везе с руским. Сричем, преводећи на српски:

   – Дневник ванвременог (човека)?

   – Да, требало ми је пет година да га завршим.

   Он, наравно, говори руски, а ја српски. Питам се, какво ли је штиво у мојим рукама? Без обзира на наслов, или баш због њега, замишљам да је то збирка приповедака.

   Следећег тренутка, ми смо већ на улици. И ја знам да је то Зајечар. Ходали смо, чини ми се, Кумановском улицом, он је ишао с десна, ја с лева. Он, као и увек, у свом џинс комплету. Брко. И забасасмо у некакав бирцуз. Мени незнан. Он узима флашу окачену на дозер-сталак и споља је мирише уздуж и попреко.

   – Виски. Прави је. – каже он. Био сам фасциниран овом вештином и осетљивим носом, који споља може да оцени квалитет.

   – Ја ћу пиво. Хладно.

   – Али, ти не смеш да пијеш пиво! Чуо сам те да кашљеш, а и ниси хтео лекове да попијеш.

   Очински брижно.

   Раније, још ходајући улицама, питао сам:

   – Знам да ниси бизнисмен, шта ћеш сада с књигом? Сада мораш да је објавиш. А то је посао.

   – Не знам. Раније бих отишао на стадион и једноставно предао рукопис. Ствари су сада другачије. Друго је време.

   – Да, друго време.

Из времена будућег

Из времена будућег

Advertisements