Архива за категорију ‘писмо’

Петроград, 16. август 1839.

      […]

      Добро ми иду студији „смисла човека и живота”; могу да студирам карактере читајући писце у чијем друштву слободно и радосно проводим најбољи део свог живота; нећу ти рећи ништа друго о себи. Осећам се сигурним у себе. Човек је једна мистерија. Мистерија коју треба објаснити, и кад би провео цео живот покушавајући да је објасниш, не би значило да си изгубио време; ја студирам ту мистерију зато што хоћу да будем човек.

      […]

Заувек Твој,

Фјодор

 

 

Advertisements

11. јун 1983, San Gregorio

[…]

19.V 1983.

(индиго копија)

Добар дан, Филипе Тимафјејевичу!

Ево се окончава моја „носталгична” епопеја, и то на веома непријатан начин: свом Канском фестивалу је познато да је С. Ф. Бандарчỳк, заједно с америчким председником жирија, водио жестоку борбу против филма „Носталгија”.

(више…)

7. јул 1983.

Писмо Пертинију (заборавио сам да га залепим раније) [превод с италијанског]:

Рим,

25. јануар 1983.

Поштовани и драги Председниче Пертини,

Како највероватније знате, ја сам већ више од годину дана гост у Италији – земљи коју поштујем и волим и у којој завршавам снимање филма „Носталгија”, реализацију коју остварује Други канал РАИ заједно с „Гомоном”. Ако сам нашао у себи снаге написати Вам ово писмо и поделити с Вама мали део својих проблема, то је зато што верујем да би Ваша ауторитативна интервенција могла да привремено олакша мој положај.  (више…)

Одма’ да ти одговорим, ево ме, чикино, иста мета, исто растојање. А ти? У којој си сада пустињи? Ја сучем брке, опе’ не радим, али се радујем дечици. Скупљам(о) сличице животињско царство, без чоколаде додуше, и тако, враћам се у детињство. Што је лепо кад се играш… Надам се да се играш. У ствари, кад помислим, шта је друго дрогирање, ако не нека игра. Једино срање је што ти спржи мозак, а ја мој не дам. Не само што ми треба да бих освојио живот, него не би ваљало да се спонтано усеравам и упишавам у гаће, а са спрженим мозгом то ти је минималац.  (више…)

23. април 1979.

Ово је приватно писмо на адресу Њ. Зоркаје, у вези са њеним чланком о мени у ”Кинопанорами” (негде прошле јесени):

Дубокоуважена Њеја Марковна!

Прочитала сам у новој ”Кинопанорами” Ваше ”Белешке за портрет Андрјеја Тарковског” и пожелела сам да Вам пишем.

Ја нисам познаница Тарковског. До мене, као и до многих, долазе само приче о његовој тешкој судбини, храбрости, бескомпромисности, о тешкој судбини скоро свих његових филмова. (За шта је делом крив и Ваш критичарски цех, што и сами признајете.)

(више…)

25. децембар 1974.

[…]

Ево дописнице од Серјоже Параџанова, коју ми је на село донела Лариса:

Андреју Првозвани,

Багратов филм ми се веома допао. Јермени су равнодушни. Јерменина узбуђује једино фудбал. Два кадра из ”Огледала” су ми довољна да замислим остало. Је ли у боји? ”Соларис” сам гл[едао]. црн[о]бели. Нећу боју!

Жао ми је што се нисмо видели у Тбилисију на дану жалости за Тамезом! Навикао сам се на појам ”изолације”, као космонаут у свемиру. Реалност мог положаја и окружења – патологија – криминална. Строги режим! ”Гранитни каменолом”. Нисам видео ”Каљину краснују” – мислим да су то арабеске на тему. Свет, у коме сам се ја играо – свет вила, песника, приповедача и царева кијевске Русије – смешан је у поређењу са младићима са десетинама претходних казни, 90% тетовиране коже на њиховом телу, жаргоном и патологијом. (више…)