Архива за категорију ‘сан’

 15. септембар 2007. – Рудник планина, Шилопај село

   Ноћас сам уснио пријатан сан.

   Андреј Тарковски је био мој отац. Седео је за столом и управо заршавао некакво писаније. Пришао сам и пољубио га у десни образ. Као син оца.

   Даје ми рукопис малог формата, већ као одштампан, али знам да је још невин, неумножен, јединствен на свету. Читам на корицама написан наслов, знам да је порусски, иако, чини ми се, нема везе с руским. Сричем, преводећи на српски:

   – Дневник ванвременог (човека)?

   – Да, требало ми је пет година да га завршим.

   Он, наравно, говори руски, а ја српски. Питам се, какво ли је штиво у мојим рукама? Без обзира на наслов, или баш због њега, замишљам да је то збирка приповедака.

   Следећег тренутка, ми смо већ на улици. И ја знам да је то Зајечар. Ходали смо, чини ми се, Кумановском улицом, он је ишао с десна, ја с лева. Он, као и увек, у свом џинс комплету. Брко. И забасасмо у некакав бирцуз. Мени незнан. Он узима флашу окачену на дозер-сталак и споља је мирише уздуж и попреко.

   – Виски. Прави је. – каже он. Био сам фасциниран овом вештином и осетљивим носом, који споља може да оцени квалитет.

   – Ја ћу пиво. Хладно.

   – Али, ти не смеш да пијеш пиво! Чуо сам те да кашљеш, а и ниси хтео лекове да попијеш.

   Очински брижно.

   Раније, још ходајући улицама, питао сам:

   – Знам да ниси бизнисмен, шта ћеш сада с књигом? Сада мораш да је објавиш. А то је посао.

   – Не знам. Раније бих отишао на стадион и једноставно предао рукопис. Ствари су сада другачије. Друго је време.

   – Да, друго време.

Из времена будућег

Из времена будућег

Advertisements

12. август 2013.  Borgo Capanne

      Сањам да глумим у једној сцени филма који режира Андрјеј Арсјењевич. Текст тих неколико реченица које је требало да изговорим, одштампао је на неком џепном уређају руске производње (парадоксално, знам) и то некаквим рељефним словима, које личе на руску ћирилицу, али не умем да их прочитам. Почињем да паничим.

      – Како ћу ја да глумим на руском?!

А он, мудрица, иако ја то сам са собом, у ћошку, расправљам, вели:

      – Не брини. Сећаш се како је радио Феллини? Само изговарај један, два, три, четири. Дијалог ћемо, ионако, накнадно наснимити. 

      Ма, добро, али ја хоћу да учествујем у својој улози, хоћу да будем тај лик, јер не знам да лажем. И креће се с припремама. У капуту сам, без мајице и панталона. И  само с левом ципелом.  Због нечега је намерно каљавим. Сасвим је потапам у каљугу. И, уопште, у сцени морам да прођем кроз ту баруштину. До грла. И даље кроз њу док не изађем.

      Ту је и Ерланд Јозефсон. Помаже ми.

      Ноћна сцена, обасјана топлом, дифузном светлошћу.

СТАЛКЕР© Andrea Posada Escobar