Петроград, 16. август 1839.

      […]

      Добро ми иду студији „смисла човека и живота”; могу да студирам карактере читајући писце у чијем друштву слободно и радосно проводим најбољи део свог живота; нећу ти рећи ништа друго о себи. Осећам се сигурним у себе. Човек је једна мистерија. Мистерија коју треба објаснити, и кад би провео цео живот покушавајући да је објасниш, не би значило да си изгубио време; ја студирам ту мистерију зато што хоћу да будем човек.

      […]

Заувек Твој,

Фјодор

 

 

Advertisements

12. август 2013.  Borgo Capanne

      Сањам да глумим у једној сцени филма који режира Андрјеј Арсјењевич. Текст тих неколико реченица које је требало да изговорим, одштампао је на неком џепном уређају руске производње (парадоксално, знам) и то некаквим рељефним словима, које личе на руску ћирилицу, али не умем да их прочитам. Почињем да паничим.

      – Како ћу ја да глумим на руском?!

А он, мудрица, иако ја то сам са собом, у ћошку, расправљам, вели:

      – Не брини. Сећаш се како је радио Феллини? Само изговарај један, два, три, четири. Дијалог ћемо, ионако, накнадно наснимити. 

      Ма, добро, али ја хоћу да учествујем у својој улози, хоћу да будем тај лик, јер не знам да лажем. И креће се с припремама. У капуту сам, без мајице и панталона. И  само с левом ципелом.  Због нечега је намерно каљавим. Сасвим је потапам у каљугу. И, уопште, у сцени морам да прођем кроз ту баруштину. До грла. И даље кроз њу док не изађем.

      Ту је и Ерланд Јозефсон. Помаже ми.

      Ноћна сцена, обасјана топлом, дифузном светлошћу.

СТАЛКЕР© Andrea Posada Escobar

5. март 1982.

„Једном је старац (родом из Тивеја, по имену Памве – А. Т.) узео суво дрво, посадио га на планини и наредио му, Јовану (Колову – А. Т.), да свакодневно залива то суво дрво ведром воде, све дотле док дрво не принесе плода. Вода је била далеко од њих. Ујутру је требало ићи за њу, да би је донели увече. По истеку треће године, дрво је оживело и принело плода. Старац је узео плод и, доневши га у цркву братији, рече: приђите, кушајте плод послушности”.

(„Отечник”)

Александар, протагониста „Жртвовања” на самом почетку филма свом сину парафразира овај одломак из „Отечника”, док заједно камењем учвршћују тек посађену суву борову притку. И за сврху овог нашег текста довољно је да скочимо на сами крај и посвету:

Овај филм је посвећен мом сину Андрјуши, с надом и поверењем.

Андрјеј Тарковскиј

Плод послушности…

Не једном Тарковскиј је истакао колико је тежак положај филмског уметника и филма уопште, чија судбина зависи од трговаца који у њему само виде профит и тако га и третирају, као робу. Постоји писани тестамент Тарковског, који ја никад нисам имао прилике да читам и не знам је ли икада „процурео” у јавност, али и без тога ја сам сигуран да је свом сину Андрјуши, тада шеснаестогодишњаку, топло саветовао да позив филмског редитеља заобилази у широком луку, оставивши му у аманет сву своју „емотивну својину”, своје филмове, то јест, оно нешто мало права које је успео да изради за совјетске филмове од „Мосфиљма” и нешто више од „капиталистичких продукција”, затим, полароиде и фотографије, али, у највећој мери, ауторска права његових писанија, дневника, радних дневника, књиге „Запечаћено време” (код нас познатије под насловом „Вајање у времену”), као и нереализованих сценарија. Укратко, све оно што данас чини корпус материјала „Међународног института Андрјеј Тарковскиј”.

И тај завет је Андрејеј Андрејевич добрих двадесет седам година беспрекорно поштовао, ако изузмемо двадесетшестоминутни документарац који је 1996. урадио на потраживање руске телевизије поводом десетогодишњице смрти свог оца.

Видевши да је и на професионалном и на личном плану потпуно уроњен у бригу о ширењу мисли и естетике свог оца, од јутра до мрака следећи разне пројекте, често лично у улози уредника, дакле, веома детаљно учествујући у сређивању очеве веома плодне заоставштине, помишљао сам да је немогуће да он сâм, изданак поетске лозе Тарковскиј, нема неку врсту интимне жеље за креативним изразом.

– Андрјеј, а шта би ти лично волео да урадиш следеће?

– Па, ево сада радим на поновној редакцији италијанског издања „Запечаћеног времена” и требало би да у Русији, са једним веома значајним филозофом, кренемо у писање биографије мог оца.

И тако су долазиле редом и изложба полароида у Бразилу, ново италијанско издање „Мартиролога”, италијанско издање „Жртвовања” и потрага за изгубљеном италијанском нахсинхронизацијом, којим је лично Тарковскиј руководио у последњим месецима свог живота. Све у свему, слика вам је јасна. Завет је завет.

Сад, ако боље размислите, то је некако нормално. Андрејеј Андрејевич имао је дванаест година када је 1982. Тарковскиј отишао у Италију да ради на „Носталгији”. Са њим је отишла и Лариса, и тако је Андрјушка остао с баком, Анном Симјоновном. А када је после завршетка филма и одбијања да се врати у Москву пре него му се чврсто гарантује професионална ангажованост код куће, Тарковскиј изјавио на конференцији за штампу да се неће враћати у СССР, режим је одговорио: нема одобрења за излазак из земље сина Тарковског. Тачка.

И сад, џабе притисци италијанских комуниста, чак је и Пертини покушавао са своје стране, Улоф Палме, Миттеран, Рејган (претпостављам да су Совјети њега из прве о’ладили), а да не говорим о културним радницима. Ништа. Зид.

И то је трајало тако све док 13. децембра 1985. Тарковском није констатован карцином плућа. И за цигло два месеца, 19. јануара, Андрјуша и Анна Симјоновна створили су се у Паризу, где је Тарковскиј почео већ своје лечење. И тако, после четири дуге, предуге године одвојености отац и син су провели десет месеци заједно и заувек се растали. И ту негде налазим корен везаности за очево „дело”, у коме се, сасвим сигурно, преливају све душевне боје бића које више не хода земљом, па ипак…

Све док пре месец дана, 24. јуна, на радној конференцији Московског филмског фестивала, није озваничено да ће Андрјеј Андрејевич Тарковскиј снимати филм по сценарију „Високи ветар” (радни наслов је дуго, дуго, од 1970. до 1972. био „Аријел”), који је његов отац написао заједно са Фридрихом Горенштајном.

Изгледа је дошло време да се куша плод послушности.

Иван

50 година касније, нови првенац Тарковског

Посета Мајсторовом гробу била је једна од првих ствари која ми је пала на ум у тренутку када сам дознао да ћу по први пут путовати у Париз.

Што због кратког времена које је требало да проведем онде, што због избегавања улоге грозничавог туристе, а захваљујући и мршавом буџету, тек, нисам ни размишљао о посети зихер местима, Лувру, Бастиљи, Ајфеловом торњу, или Тријумфалној капији, мада сам се на крају ипак попео на Капију, плаћајући данак туристичком делу моје персоне. И шкљоцао сам прастарим Зенитом 11, са поквареним светломером. И био сам срећан. На један туристички начин, разуме се.

Елем, пре него што ћу предузети нискобуџетно, двадесетседмочасовно путовање аутобусом до Париза, нисам био лењ и након краће претраге, податак о месту где је Маестро сахрањен пронашао сам на крају текста сценарија за документарни филм „У потрази за изгубљеним временом”1Прочитајте остатак овог уноса »

Чуо сам се малочас са Савом. Рођендан му је данас. Питам га, кобајаги, колико је напунио.

– Дваесосам. (Лаже к’о лопов.) Данас је дан младости!

– И Дан независности Архентине!..

И ту обојица устадосмо уз интонацију архентиснке химне и кретосмо прву строфу (к’о ономад):

Oíd, mortales, el grito sagrado:

„¡libertad, libertad, libertad!“

– Па, где сте? Јесте ли на крову?

А тај би „кров”, иако потпуно сив, имао да исприча разне приче бојене природе. У ствари, то је заједничка тераса зграде у Милоша Поцерца 19, која се, временом, претворила у летњу резиденцију Савићевог кружока. Према томе, и место прослава Дана Савине младости традиционално. И многих других прослава без званичног повода.  Прочитајте остатак овог уноса »

Иде прича о извесном Мићи, сјајном директору фотографије, старије колеге ће га се сигурно сетити, који је, поред рада готово на сваком значајнијем домаћем филму, имао и значајну каријеру у Совјетском Савезу.

Тамо је могао доспети лако, мада је чудно како га „наши” нису прогањали, јер је ствар с Информбироом, за извесне службе, била свежа барем три’ес година. Ко зна, можда је знао Тииту? Јер, био је јако добар прика с Мартиновићем, једним од дворских „сликара”, који су вредно снимали Титове ловове на лавове и дивље свиње, као и разговоре иза затворених врата с Нехруом. Можда је управо Мартиновић скупио мудо да нашем другу Тиити шане коју лепу реч за пријатеља?  Прочитајте остатак овог уноса »

Јуче је умро Тито. Сахранили су га у затвореном ковчегу; колају гласине да је умро још одавно, али да је тек сада објављена његова смрт. Због тога да би се припремили за нову ситуацију и да не би дали СССР да уђе у Југославију.
Радио сам с Тонином прилично успешно. Замислили смо у целини прву епизоду с Madonna del Parto.

       А Бугари су били већ дотерали тенкове на границу. Касније ми је Отац причао како су тих дана ишли на караулу у стању борбене готовости.  Прочитајте остатак овог уноса »