5. март 1982.

„Једном је старац (родом из Тивеја, по имену Памве – А. Т.) узео суво дрво, посадио га на планини и наредио му, Јовану (Колову – А. Т.), да свакодневно залива то суво дрво ведром воде, све дотле док дрво не принесе плода. Вода је била далеко од њих. Ујутру је требало ићи за њу, да би је донели увече. По истеку треће године, дрво је оживело и принело плода. Старац је узео плод и, доневши га у цркву братији, рече: приђите, кушајте плод послушности”.

(„Отечник”)

Александар, протагониста „Жртвовања” на самом почетку филма свом сину парафразира овај одломак из „Отечника”, док заједно камењем учвршћују тек посађену суву борову притку. И за сврху овог нашег текста довољно је да скочимо на сами крај и посвету:

Овај филм је посвећен мом сину Андрјуши, с надом и поверењем.

Андрјеј Тарковскиј

Плод послушности…

Не једном Тарковскиј је истакао колико је тежак положај филмског уметника и филма уопште, чија судбина зависи од трговаца који у њему само виде профит и тако га и третирају, као робу. Постоји писани тестамент Тарковског, који ја никад нисам имао прилике да читам и не знам је ли икада „процурео” у јавност, али и без тога ја сам сигуран да је свом сину Андрјуши, тада шеснаестогодишњаку, топло саветовао да позив филмског редитеља заобилази у широком луку, оставивши му у аманет сву своју „емотивну својину”, своје филмове, то јест, оно нешто мало права које је успео да изради за совјетске филмове од „Мосфиљма” и нешто више од „капиталистичких продукција”, затим, полароиде и фотографије, али, у највећој мери, ауторска права његових писанија, дневника, радних дневника, књиге „Запечаћено време” (код нас познатије под насловом „Вајање у времену”), као и нереализованих сценарија. Укратко, све оно што данас чини корпус материјала „Међународног института Андрјеј Тарковскиј”.

И тај завет је Андрејеј Андрејевич добрих двадесет седам година беспрекорно поштовао, ако изузмемо двадесетшестоминутни документарац који је 1996. урадио на потраживање руске телевизије поводом десетогодишњице смрти свог оца.

Видевши да је и на професионалном и на личном плану потпуно уроњен у бригу о ширењу мисли и естетике свог оца, од јутра до мрака следећи разне пројекте, често лично у улози уредника, дакле, веома детаљно учествујући у сређивању очеве веома плодне заоставштине, помишљао сам да је немогуће да он сâм, изданак поетске лозе Тарковскиј, нема неку врсту интимне жеље за креативним изразом.

– Андрјеј, а шта би ти лично волео да урадиш следеће?

– Па, ево сада радим на поновној редакцији италијанског издања „Запечаћеног времена” и требало би да у Русији, са једним веома значајним филозофом, кренемо у писање биографије мог оца.

И тако су долазиле редом и изложба полароида у Бразилу, ново италијанско издање „Мартиролога”, италијанско издање „Жртвовања” и потрага за изгубљеном италијанском нахсинхронизацијом, којим је лично Тарковскиј руководио у последњим месецима свог живота. Све у свему, слика вам је јасна. Завет је завет.

Сад, ако боље размислите, то је некако нормално. Андреј Андрејевич имао је дванаест година када је 1982. Тарковскиј отишао у Италију да ради на „Носталгији”. Са њим је отишла и Лариса, и тако је Андрјушка остао с баком, Анном Симјоновном. А када је после завршетка филма и одбијања да се врати у Москву пре него му се чврсто гарантује професионална ангажованост код куће, Тарковскиј изјавио на конференцији за штампу да се неће враћати у СССР, режим је одговорио: нема одобрења за излазак из земље сина Тарковског. Тачка.

И сад, џабе притисци италијанских комуниста, чак је и Пертини покушавао са своје стране, Улоф Палме, Миттеран, Рејган (претпостављам да су Совјети њега из прве о’ладили), а да не говорим о културним радницима. Ништа. Зид.

И то је трајало тако све док 13. децембра 1985. Тарковском није констатован карцином плућа. И за цигло два месеца, 19. јануара, Андрјуша и Анна Симјоновна створили су се у Паризу, где је Тарковскиј почео већ своје лечење. И тако, после четири дуге, предуге године одвојености отац и син су провели десет месеци заједно и заувек се растали. И ту негде налазим корен везаности за очево „дело”, у коме се, сасвим сигурно, преливају све душевне боје бића које више не хода земљом, па ипак…

Све док пре месец дана, 24. јуна, на радној конференцији Московског филмског фестивала, није озваничено да ће Андрјеј Андрејевич Тарковскиј снимати филм по сценарију „Високи ветар” (радни наслов је дуго, дуго, од 1970. до 1972. био „Аријел”), који је његов отац написао заједно са Фридрихом Горенштајном.

Изгледа је дошло време да се куша плод послушности.

Иван

50 година касније, нови првенац Тарковског

Посета Мајсторовом гробу била је једна од првих ствари која ми је пала на ум у тренутку када сам дознао да ћу по први пут путовати у Париз.

Што због кратког времена које је требало да проведем онде, што због избегавања улоге грозничавог туристе, а захваљујући и мршавом буџету, тек, нисам ни размишљао о посети зихер местима, Лувру, Бастиљи, Ајфеловом торњу, или Тријумфалној капији, мада сам се на крају ипак попео на Капију, плаћајући данак туристичком делу моје персоне. И шкљоцао сам прастарим Зенитом 11, са поквареним светломером. И био сам срећан. На један туристички начин, разуме се.

Елем, пре него што ћу предузети нискобуџетно, двадесетседмочасовно путовање аутобусом до Париза, нисам био лењ и након краће претраге, податак о месту где је Маестро сахрањен пронашао сам на крају текста сценарија за документарни филм „У потрази за изгубљеним временом”1Прочитајте остатак овог уноса »

Чуо сам се малочас са Савом. Рођендан му је данас. Питам га, кобајаги, колико је напунио.

– Дваесосам. (Лаже к’о лопов.) Данас је дан младости!

– И Дан независности Архентине!..

И ту обојица устадосмо уз интонацију архентиснке химне и кретосмо прву строфу (к’о ономад):

Oíd, mortales, el grito sagrado:

„¡libertad, libertad, libertad!“

– Па, где сте? Јесте ли на крову?

А тај би „кров”, иако потпуно сив, имао да исприча разне приче бојене природе. У ствари, то је заједничка тераса зграде у Милоша Поцерца 19, која се, временом, претворила у летњу резиденцију Савићевог кружока. Према томе, и место прослава Дана Савине младости традиционално. И многих других прослава без званичног повода.  Прочитајте остатак овог уноса »

Иде прича о извесном Мићи, сјајном директору фотографије, старије колеге ће га се сигурно сетити, који је, поред рада готово на сваком значајнијем домаћем филму, имао и значајну каријеру у Совјетском Савезу.

Тамо је могао доспети лако, мада је чудно како га „наши” нису прогањали, јер је ствар с Информбироом, за извесне службе, била свежа барем три’ес година. Ко зна, можда је знао Тииту? Јер, био је јако добар прика с Мартиновићем, једним од дворских „сликара”, који су вредно снимали Титове ловове на лавове и дивље свиње, као и разговоре иза затворених врата с Нехруом. Можда је управо Мартиновић скупио мудо да нашем другу Тиити шане коју лепу реч за пријатеља?  Прочитајте остатак овог уноса »

Јуче је умро Тито. Сахранили су га у затвореном ковчегу; колају гласине да је умро још одавно, али да је тек сада објављена његова смрт. Због тога да би се припремили за нову ситуацију и да не би дали СССР да уђе у Југославију.
Радио сам с Тонином прилично успешно. Замислили смо у целини прву епизоду с Madonna del Parto.

       А Бугари су били већ дотерали тенкове на границу. Касније ми је Отац причао како су тих дана ишли на караулу у стању борбене готовости.  Прочитајте остатак овог уноса »

Тешко је веровати да је идеалистички мотив водио настанку кинематографије и да је у том стадијуму постојала свест о проширивању уметничке делатности ослобађањем седме музе. И сам папà Лимијер је изуму својих синова пророковао брзи заборав, као што су и шатре са смешним огледалима, лажним и правим снагаторима и егзотичним животињама привлачиле све мање публике. Једино је фрик–шоу увек доводио свежа појачања у искусан тим брадатих жена, сијамских близанаца, људи – слонова и осталих несретних шала природе и тако пружао својој верној публици ненадмашив и никада мање интензиван осећај надмоћи.

Прочитајте остатак овог уноса »

Вино ошамућује човека, даје могућност заборава, вештачки увесељава, раздражује; то ошамућивање и раздраживање му се утолико више допада, уколико је човек мање развијен и сведен на узак, празан живот”.

20130413-192857.jpg

       I have always loved Tarkovsky’s cinema. The first Tarkovsky’s film that I saw was „Andrey Rublyov“ and it was a fulguration. At the time I still lived in my hometown in Province of Palermo and these very particular films would never arrive to my hometown. They often would not arrive not even to the closest city, which is Palermo. „Andrey Rublyov“ arrived. I believe it was for two days in the programme in the „Cinema d’essai“ [experimental cinema] and I took a coach to go and see it. And even today I have the chills from the emotion. Then I saw all the others that I could.

       I always loved his cinema, very much – it has alway provoked huge emotions. In that film that he shot in Italy, I belive it was „Nostalghia“, the scene with the man that needs to go across… with the candle lit… it is one of the most exciting things in my life. Great cineaste, great… One of his first films I have seen after seeing most of the others, „Ivan’s Childhood“, that won in Venice. I saw it many films after. Great, great poet of cinema… Great…

7th April 2013, Porretta Terme Film Festival

Click here to listen to the audio recording.

Tornatore @ Berlinale 2013

Giuseppe Tornatore @ Berlinale 2013

Авантура је почела пре четири дана, у регионалном возу 6345, који је у глуво недељно јуро, у 9:04, кретао у Порету и стизао онамо у 10:14, шеснаест минута пре почетка пројекције „Најбоље понуде”, најновијег филма Ђузепеа Торнатореа. Био је последњи дан локалног филмског фестивалчића, који је, ето, ове године зажелео да угости ретроспективу овог режисера и додели му своју почасну награду.

Прочитајте остатак овог уноса »

Опет случајно, нашао сам се на отварању циклуса француског редитеља Оливијеа Асајàса (Olivier Assayas) у болоњској кинотеци. Филм који је требало да отвори ретроспективу био је прошлогодишњи „Après mai” („После маја”, а, чудновато, као и увек са дистибутерским насловима, и на енглеском и италијанском дистрибуира се под насловом „Нешто у ваздуху”). Пре пројекције био је уприличено уводно „ћаскање”, испоставиће се, од пола сата.  Прочитајте остатак овог уноса »