14. јун 1981., недеља, св. Тројица
Опет свађа са Ларом. Немогуће је тако живети.
Прочитао сам сценарио П. Финна за Костју Лапушанског. Слабо.
Мој живот, ипак, није успео: суштински, ја немам дом. То је састајалиште људи, који су страни једни другима, који не разумеју једни друге.
Лариса није случајно рекла да сам некако туђ. Како сам само желео да имамо дом, и старао се да то буде тако: но, све је било узалудно. Сви су вукли на своју страну, као у познатој басни о лабуду, раку и штуки.
Осећам се потпуно туђим у овој шупи у којој никоме нисам потребан. Можда зато и треба предузети неке напоре.

„Постојали су људи, који су се свету чинили ретким чудом, а да у њима ни њихове жене, ни њихове слуге нису видели ништа изузетно. Веома су малобројни они који су изазивали усхићење код својих ближњих.
Како искуство историје показује, пророк то никада није био у сопственој кући, али ни у својој отаџбини!”
(Монтењ. „Огледи”)

Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.

Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.

Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.

Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.

И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?

6. април 1972.

Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.

Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.

Прочитајте остатак овог уноса »

Почетак. Ето шта је на крају.

Завршио сам превод „Мартиролога” са муком и великом тугом.

Не бих знао тачно одакле је кренуло интензивно осећање одбијања „учествовања” у мучном приближавању трагичном исходу, али знам да је разум измислио маневар за избегавање срцепарајуће емпатије; радићу много и грозничаво – морам да стигнем за рок.

Какав црни рок…  Прочитајте остатак овог уноса »

Имати прљаву одећу каналише сву вашу пажњу на мрљу, не дозвољавајући вам да размишљате о другом. Ако, насупрот, обучете чисту одећу, то значи да се старате о себи и својој души. Облачити беле кошуље знак је духовне елеганције. Сперимо сваку мрљу са наше одеће и сачувајмо, тако, брилијантност духа!

(Кеисуке Матсумото, „Приручник за чишћење једног будистичког монаха”)

Прочитајте остатак овог уноса »

Препорука за просечног, зарозаног Балканца / „Балканицу” (или се каже „Бакалницу”?):

„Приручник за чишћење једног будистичког монаха
Скинимо прашину и маглу са душе”
Кеисуке Матсумото  Прочитајте остатак овог уноса »

20. новембар 1983, San Gregorio

[]

Данас сам се са Ларом вратио из Лондона после поставке „Гадунòва”. Све то време нисам ни додирнуо дневник: или због тога што ми се није писало у туђој кући, или због осећања привремености нашег лондонског живота. Али, да почнем по реду.  Прочитајте остатак овог уноса »

11. јун 1983, San Gregorio

[…]

19.V 1983.

(индиго копија)

Добар дан, Филипе Тимафјејевичу!

Ево се окончава моја „носталгична” епопеја, и то на веома непријатан начин: свом Канском фестивалу је познато да је С. Ф. Бандарчỳк, заједно с америчким председником жирија, водио жестоку борбу против филма „Носталгија”.

Прочитајте остатак овог уноса »

7. јул 1983.

Писмо Пертинију (заборавио сам да га залепим раније) [превод с италијанског]:

Рим,

25. јануар 1983.

Поштовани и драги Председниче Пертини,

Како највероватније знате, ја сам већ више од годину дана гост у Италији – земљи коју поштујем и волим и у којој завршавам снимање филма „Носталгија”, реализацију коју остварује Други канал РАИ заједно с „Гомоном”. Ако сам нашао у себи снаге написати Вам ово писмо и поделити с Вама мали део својих проблема, то је зато што верујем да би Ваша ауторитативна интервенција могла да привремено олакша мој положај.  Прочитајте остатак овог уноса »

20130222-051128.jpg
Код нас је издата под насловом „Лекције из филмске режије“, а издавач је био Прометеј из Новог Сада. Никад се нисам докопао праве књиге, јер су се брзо распродале, тако да је имам у „wide screen“ фотокопији. Ово издање има неких необјављених текстова, али упоређивање тек предстоји…

Слика  —  Posted: 22. фебруара 2013. in Дневник Тарковског

Десило се некако да сам у 4 дана морао два пута у Рим, а у свих ових 5+ година како странствујем, само сам на аеродрому, у транзиту био.
И добро, други пут ишао сам на разговор за некакав посао везан за надгледање парламентарних избора, анализу медија током изборних кампања, који не само што нисам добио, него је и читава мисија обустављена (?!). Кад сам чуо за то, помислих: „Да се, јадна, за зелен бор ухватим, и он би се, јадан, осушио“. Ја сам, очигледно, зелен бор у овој причи. А Берлусконију се смеши нови мандат (волео бих да се испостави да је то само теорија завере).

Прочитајте остатак овог уноса »