Мартиролог / дневник о дневнику

5. март 1982.

„Једном је старац (родом из Тивеја, по имену Памве – А. Т.) узео суво дрво, посадио га на планини и наредио му, Јовану (Колову – А. Т.), да свакодневно залива то суво дрво ведром воде, све дотле док дрво не принесе плода. Вода је била далеко од њих. Ујутру је требало ићи за њу, да би је донели увече. По истеку треће године, дрво је оживело и принело плода. Старац је узео плод и, доневши га у цркву братији, рече: приђите, кушајте плод послушности”.

(„Отечник”)

Александар, протагониста „Жртвовања” на самом почетку филма свом сину парафразира овај одломак из „Отечника”, док заједно камењем учвршћују тек посађену суву борову притку. И за сврху овог нашег текста довољно је да скочимо на сами крај и посвету:

Овај филм је посвећен мом сину Андрјуши, с надом и поверењем.

Андрјеј Тарковскиј

Плод послушности…

Не једном Тарковскиј је истакао колико је тежак положај филмског уметника и филма уопште, чија судбина зависи од трговаца који у њему само виде профит и тако га и третирају, као робу. Постоји писани тестамент Тарковског, који ја никад нисам имао прилике да читам и не знам је ли икада „процурео” у јавност, али и без тога ја сам сигуран да је свом сину Андрјуши, тада шеснаестогодишњаку, топло саветовао да позив филмског редитеља заобилази у широком луку, оставивши му у аманет сву своју „емотивну својину”, своје филмове, то јест, оно нешто мало права које је успео да изради за совјетске филмове од „Мосфиљма” и нешто више од „капиталистичких продукција”, затим, полароиде и фотографије, али, у највећој мери, ауторска права његових писанија, дневника, радних дневника, књиге „Запечаћено време” (код нас познатије под насловом „Вајање у времену”), као и нереализованих сценарија. Укратко, све оно што данас чини корпус материјала „Међународног института Андрјеј Тарковскиј”.

И тај завет је Андрејеј Андрејевич добрих двадесет седам година беспрекорно поштовао, ако изузмемо двадесетшестоминутни документарац који је 1996. урадио на потраживање руске телевизије поводом десетогодишњице смрти свог оца.

Видевши да је и на професионалном и на личном плану потпуно уроњен у бригу о ширењу мисли и естетике свог оца, од јутра до мрака следећи разне пројекте, често лично у улози уредника, дакле, веома детаљно учествујући у сређивању очеве веома плодне заоставштине, помишљао сам да је немогуће да он сâм, изданак поетске лозе Тарковскиј, нема неку врсту интимне жеље за креативним изразом.

– Андрјеј, а шта би ти лично волео да урадиш следеће?

– Па, ево сада радим на поновној редакцији италијанског издања „Запечаћеног времена” и требало би да у Русији, са једним веома значајним филозофом, кренемо у писање биографије мог оца.

И тако су долазиле редом и изложба полароида у Бразилу, ново италијанско издање „Мартиролога”, италијанско издање „Жртвовања” и потрага за изгубљеном италијанском нахсинхронизацијом, којим је лично Тарковскиј руководио у последњим месецима свог живота. Све у свему, слика вам је јасна. Завет је завет.

Сад, ако боље размислите, то је некако нормално. Андреј Андрејевич имао је дванаест година када је 1982. Тарковскиј отишао у Италију да ради на „Носталгији”. Са њим је отишла и Лариса, и тако је Андрјушка остао с баком, Анном Симјоновном. А када је после завршетка филма и одбијања да се врати у Москву пре него му се чврсто гарантује професионална ангажованост код куће, Тарковскиј изјавио на конференцији за штампу да се неће враћати у СССР, режим је одговорио: нема одобрења за излазак из земље сина Тарковског. Тачка.

И сад, џабе притисци италијанских комуниста, чак је и Пертини покушавао са своје стране, Улоф Палме, Миттеран, Рејган (претпостављам да су Совјети њега из прве о’ладили), а да не говорим о културним радницима. Ништа. Зид.

И то је трајало тако све док 13. децембра 1985. Тарковском није констатован карцином плућа. И за цигло два месеца, 19. јануара, Андрјуша и Анна Симјоновна створили су се у Паризу, где је Тарковскиј почео већ своје лечење. И тако, после четири дуге, предуге године одвојености отац и син су провели десет месеци заједно и заувек се растали. И ту негде налазим корен везаности за очево „дело”, у коме се, сасвим сигурно, преливају све душевне боје бића које више не хода земљом, па ипак…

Све док пре месец дана, 24. јуна, на радној конференцији Московског филмског фестивала, није озваничено да ће Андрјеј Андрејевич Тарковскиј снимати филм по сценарију „Високи ветар” (радни наслов је дуго, дуго, од 1970. до 1972. био „Аријел”), који је његов отац написао заједно са Фридрихом Горенштајном.

Изгледа је дошло време да се куша плод послушности.

50 година касније, нови првенац Тарковског

Ако је новост да ће на следећој аукцији код Сотебија, 28. новембра у Лондону, бити продат ”лични архив” Андрјеја Тарковског, требала да изазове на неки начин сензацију или интерес, резултат је, сасвим сигурно, уследио. Нарочито код Андрјеја Андрјејевича Тарковског, сина великог руског режисера, и данас становника оне Фиренце, која је била ”усвојени” град његовог оца. Запрепашћење – то је била реакција Андрјеја Андрјејевича, који је већ годинама ангажован у очувању и процени дела Тарковског, као и председник Међународног института Андрјеј Тарковскиј. Управо из љубави према оцу је спреман да прокоментарише вест коју је пренео Енрико Франћескини у „Repubblica”од 18. новембра.

(више…)

12. јул 1970.
Јуче сам се напио. И обријао бркове. Ујутру сам схватио – на свим документима сам са брковима. Морам поново да их пустим. Пуно волим моју Ларочку. Добра је. Зашто слободу даје једино пиће? Очигледно, зато што је нема, те злогласне слободе.
Лара ће се ускоро породити. Више од свега, бојим се да ћу је ја сам водити у болницу. Биће то страшно.

15. август 1970.
Лариса је 7. августа 1970. године у 6:25 увече родила сина. Андрјушку. Каснила је месец дана. Али је брзо родила. Данас су дошли, тј. не данас, јуче. Из екипе наm нико није честитао, осим Рудине и Тамаре Георгијевне. Бог с њима. Хоће удруженим средствима да купе колица. Не било их. Јусов је због нечега питао: „А чему тако скупоцен поклон?” Људи су сишли с ума и немају образа. (више…)