Чланци означени са „Андрей Тарковский“

5. март 1982.

„Једном је старац (родом из Тивеја, по имену Памве – А. Т.) узео суво дрво, посадио га на планини и наредио му, Јовану (Колову – А. Т.), да свакодневно залива то суво дрво ведром воде, све дотле док дрво не принесе плода. Вода је била далеко од њих. Ујутру је требало ићи за њу, да би је донели увече. По истеку треће године, дрво је оживело и принело плода. Старац је узео плод и, доневши га у цркву братији, рече: приђите, кушајте плод послушности”.

(„Отечник”)

Александар, протагониста „Жртвовања” на самом почетку филма свом сину парафразира овај одломак из „Отечника”, док заједно камењем учвршћују тек посађену суву борову притку. И за сврху овог нашег текста довољно је да скочимо на сами крај и посвету:

Овај филм је посвећен мом сину Андрјуши, с надом и поверењем.

Андрјеј Тарковскиј

Плод послушности…

Не једном Тарковскиј је истакао колико је тежак положај филмског уметника и филма уопште, чија судбина зависи од трговаца који у њему само виде профит и тако га и третирају, као робу. Постоји писани тестамент Тарковског, који ја никад нисам имао прилике да читам и не знам је ли икада „процурео” у јавност, али и без тога ја сам сигуран да је свом сину Андрјуши, тада шеснаестогодишњаку, топло саветовао да позив филмског редитеља заобилази у широком луку, оставивши му у аманет сву своју „емотивну својину”, своје филмове, то јест, оно нешто мало права које је успео да изради за совјетске филмове од „Мосфиљма” и нешто више од „капиталистичких продукција”, затим, полароиде и фотографије, али, у највећој мери, ауторска права његових писанија, дневника, радних дневника, књиге „Запечаћено време” (код нас познатије под насловом „Вајање у времену”), као и нереализованих сценарија. Укратко, све оно што данас чини корпус материјала „Међународног института Андрјеј Тарковскиј”.

И тај завет је Андрејеј Андрејевич добрих двадесет седам година беспрекорно поштовао, ако изузмемо двадесетшестоминутни документарац који је 1996. урадио на потраживање руске телевизије поводом десетогодишњице смрти свог оца.

Видевши да је и на професионалном и на личном плану потпуно уроњен у бригу о ширењу мисли и естетике свог оца, од јутра до мрака следећи разне пројекте, често лично у улози уредника, дакле, веома детаљно учествујући у сређивању очеве веома плодне заоставштине, помишљао сам да је немогуће да он сâм, изданак поетске лозе Тарковскиј, нема неку врсту интимне жеље за креативним изразом.

– Андрјеј, а шта би ти лично волео да урадиш следеће?

– Па, ево сада радим на поновној редакцији италијанског издања „Запечаћеног времена” и требало би да у Русији, са једним веома значајним филозофом, кренемо у писање биографије мог оца.

И тако су долазиле редом и изложба полароида у Бразилу, ново италијанско издање „Мартиролога”, италијанско издање „Жртвовања” и потрага за изгубљеном италијанском нахсинхронизацијом, којим је лично Тарковскиј руководио у последњим месецима свог живота. Све у свему, слика вам је јасна. Завет је завет.

Сад, ако боље размислите, то је некако нормално. Андрејеј Андрејевич имао је дванаест година када је 1982. Тарковскиј отишао у Италију да ради на „Носталгији”. Са њим је отишла и Лариса, и тако је Андрјушка остао с баком, Анном Симјоновном. А када је после завршетка филма и одбијања да се врати у Москву пре него му се чврсто гарантује професионална ангажованост код куће, Тарковскиј изјавио на конференцији за штампу да се неће враћати у СССР, режим је одговорио: нема одобрења за излазак из земље сина Тарковског. Тачка.

И сад, џабе притисци италијанских комуниста, чак је и Пертини покушавао са своје стране, Улоф Палме, Миттеран, Рејган (претпостављам да су Совјети њега из прве о’ладили), а да не говорим о културним радницима. Ништа. Зид.

И то је трајало тако све док 13. децембра 1985. Тарковском није констатован карцином плућа. И за цигло два месеца, 19. јануара, Андрјуша и Анна Симјоновна створили су се у Паризу, где је Тарковскиј почео већ своје лечење. И тако, после четири дуге, предуге године одвојености отац и син су провели десет месеци заједно и заувек се растали. И ту негде налазим корен везаности за очево „дело”, у коме се, сасвим сигурно, преливају све душевне боје бића које више не хода земљом, па ипак…

Све док пре месец дана, 24. јуна, на радној конференцији Московског филмског фестивала, није озваничено да ће Андрјеј Андрејевич Тарковскиј снимати филм по сценарију „Високи ветар” (радни наслов је дуго, дуго, од 1970. до 1972. био „Аријел”), који је његов отац написао заједно са Фридрихом Горенштајном.

Изгледа је дошло време да се куша плод послушности.

Иван

50 година касније, нови првенац Тарковског

Advertisements

Тешко је веровати да је идеалистички мотив водио настанку кинематографије и да је у том стадијуму постојала свест о проширивању уметничке делатности ослобађањем седме музе. И сам папà Лимијер је изуму својих синова пророковао брзи заборав, као што су и шатре са смешним огледалима, лажним и правим снагаторима и егзотичним животињама привлачиле све мање публике. Једино је фрик–шоу увек доводио свежа појачања у искусан тим брадатих жена, сијамских близанаца, људи – слонова и осталих несретних шала природе и тако пружао својој верној публици ненадмашив и никада мање интензиван осећај надмоћи.

(више…)

Опет случајно, нашао сам се на отварању циклуса француског редитеља Оливијеа Асајàса (Olivier Assayas) у болоњској кинотеци. Филм који је требало да отвори ретроспективу био је прошлогодишњи „Après mai” („После маја”, а, чудновато, као и увек са дистибутерским насловима, и на енглеском и италијанском дистрибуира се под насловом „Нешто у ваздуху”). Пре пројекције био је уприличено уводно „ћаскање”, испоставиће се, од пола сата.  (више…)

Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.

Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.

Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.

Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.

И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?

6. април 1972.

Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.

Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.

(више…)

Почетак. Ето шта је на крају.

Завршио сам превод „Мартиролога” са муком и великом тугом.

Не бих знао тачно одакле је кренуло интензивно осећање одбијања „учествовања” у мучном приближавању трагичном исходу, али знам да је разум измислио маневар за избегавање срцепарајуће емпатије; радићу много и грозничаво – морам да стигнем за рок.

Какав црни рок…  (више…)

Имати прљаву одећу каналише сву вашу пажњу на мрљу, не дозвољавајући вам да размишљате о другом. Ако, насупрот, обучете чисту одећу, то значи да се старате о себи и својој души. Облачити беле кошуље знак је духовне елеганције. Сперимо сваку мрљу са наше одеће и сачувајмо, тако, брилијантност духа!

(Кеисуке Матсумото, „Приручник за чишћење једног будистичког монаха”)

(више…)

20. новембар 1983, San Gregorio

[]

Данас сам се са Ларом вратио из Лондона после поставке „Гадунòва”. Све то време нисам ни додирнуо дневник: или због тога што ми се није писало у туђој кући, или због осећања привремености нашег лондонског живота. Али, да почнем по реду.  (више…)