Александар Стојанов / Aleksandar StojanovТешко је веровати да је идеалистички мотив водио настанку кинематографије и да је у том стадијуму постојала свест о проширивању уметничке делатности ослобађањем седме музе. И сам папà Лимијер је изуму својих синова пророковао брзи заборав, као што су и шатре са смешним огледалима, лажним и правим снагаторима и егзотичним животињама привлачиле све мање публике. Једино је фрик–шоу увек доводио свежа појачања у искусан тим брадатих жена, сијамских близанаца, људи – слонова и осталих несретних шала природе и тако пружао својој верној публици ненадмашив и никада мање интензиван осећај надмоћи.
Чланци означени са „Андреј Тарковски“
Црно-бели филм и реализам (Огледало IX)
Posted: 20. априла 2013. in есејОзнаке:Андрей Тарковский, Андреј Рубљов, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Зеркало, Иваново детињство, Микеланђело Антониони, Огледало, Рудолф Арнхајм, Соларис, Црвена пустиња, гешталт, колор филм, монохроматски филм, психолошки реализам, филмски реализам, црно-бели филм, Rudolf Arnheim
8
„После маја” – пре филма
Posted: 6. априла 2013. in Дневник Тарковског - није!, есеј, цитатОзнаке:Après mai, Bergman, Cineteca di Bologna, Андрей Тарковский, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Бергман, Висконти, Зеркало, Лудвиг, Огледало, Оливије Асајàс, Оливије Асајас, Тајно дете, Фани и Александар, Филип Гарел, Fanny och Alexaner, L'enfant secret, Luchino Visconti, Ludwig, Mirror, Olivier Assayas, Philippe Garrel, Qualcosa nell'aria, Something in the Air
Опет случајно, нашао сам се на отварању циклуса француског редитеља Оливијеа Асајàса (Olivier Assayas) у болоњској кинотеци. Филм који је требало да отвори ретроспективу био је прошлогодишњи „Après mai” („После маја”, а, чудновато, као и увек са дистибутерским насловима, и на енглеском и италијанском дистрибуира се под насловом „Нешто у ваздуху”). Пре пројекције био је уприличено уводно „ћаскање”, испоставиће се, од пола сата. (више…)
„Боже, како је неприметно пролетео живот…”
Posted: 4. априла 2013. in Дневник Тарковског, кратка причаОзнаке:Андрей Тарковский, Андреј Рубљов, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Жртвовање, Носталгија, Огледало, Соларис, Сталкер, рођендан
Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.
Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.
Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.
Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.
И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?
6. април 1972.
Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.
Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови”, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.
„Крајеви се потроше, почеци увек трају”
Posted: 23. марта 2013. in Дневник Тарковског - није!, Мартиролог, инспирација, поезија, призорОзнаке:Андрей Тарковский, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Бадњак, Жертвоприношение, Жртвовање, Мартиролог, Носталгија, Ностальгия, Храст, смрт
Почетак. Ето шта је на крају.
Завршио сам превод „Мартиролога” са муком и великом тугом.
Не бих знао тачно одакле је кренуло интензивно осећање одбијања „учествовања” у мучном приближавању трагичном исходу, али знам да је разум измислио маневар за избегавање срцепарајуће емпатије; радићу много и грозничаво – морам да стигнем за рок.
Какав црни рок… (више…)
Бело одело
Posted: 20. марта 2013. in Дневник Тарковског - није!Ознаке:Basho, Андрей Тарковский, Андреј Рубљов, Андреј Тарковски, Андрјеј Тарковскиј, Башо, Будизам, Владимир Максимов, Исток, Кеисуке Матсумото, Лао Це, Мстислав Растрапòвич, Мстислав Ростропович, бело одело, Lao Tzu, тао, Tao, Zen
Имати прљаву одећу каналише сву вашу пажњу на мрљу, не дозвољавајући вам да размишљате о другом. Ако, насупрот, обучете чисту одећу, то значи да се старате о себи и својој души. Облачити беле кошуље знак је духовне елеганције. Сперимо сваку мрљу са наше одеће и сачувајмо, тако, брилијантност духа!
(Кеисуке Матсумото, „Приручник за чишћење једног будистичког монаха”)
Фурнир
Posted: 28. фебруара 2013. in Дневник Тарковског, призорОзнаке:Colorado, Coppola, Њујорк, Андрей Тарковский, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Барис Гадунòв, Бог, Борис Годунов, Копола, Коппола, Кшиштоф Зануси, Кшиштоф Занусси, САД, Телјурајд, Хамлет, Krzysztof Zanussi, Monument Valley, Telluride, USA
20. новембар 1983, San Gregorio
[…]
Данас сам се са Ларом вратио из Лондона после поставке „Гадунòва”. Све то време нисам ни додирнуо дневник: или због тога што ми се није писало у туђој кући, или због осећања привремености нашег лондонског живота. Али, да почнем по реду. (више…)
Крај „носталгичне” епопеје
Posted: 26. фебруара 2013. in Дневник Тарковског, писмоОзнаке:Андрей Тарковский, Андреј Рубљов, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Кан, Кански фестивал, Носталгија, Ностальгия, С. Ф. Бандарчỳк, Серге́й Фёдорович Бондарчу́к, Festival de Cannes, Nostalghia
11. јун 1983, San Gregorio
[…]
19.V 1983.
(индиго копија)
Добар дан, Филипе Тимафјејевичу!
Ево се окончава моја „носталгична” епопеја, и то на веома непријатан начин: свом Канском фестивалу је познато да је С. Ф. Бандарчỳк, заједно с америчким председником жирија, водио жестоку борбу против филма „Носталгија”.
Писмо Председнику Пертинију
Posted: 25. фебруара 2013. in Дневник Тарковског, писмоОзнаке:Cento Sperimentale di Cinematografia, Андрей Андреевич Тарковский, Андрей Тарковский, Андреј Андрејевич Тарковски, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андропов, Андрјеј Андрјејевич Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Носталгија, Ностальгия, РАИ, СССР, Сандро Пертини, Nostalghia, RAI, Sandro Pertini
7. јул 1983.
Писмо Пертинију (заборавио сам да га залепим раније) [превод с италијанског]:
Рим,
25. јануар 1983.
Поштовани и драги Председниче Пертини,
Како највероватније знате, ја сам већ више од годину дана гост у Италији – земљи коју поштујем и волим и у којој завршавам снимање филма „Носталгија”, реализацију коју остварује Други канал РАИ заједно с „Гомоном”. Ако сам нашао у себи снаге написати Вам ово писмо и поделити с Вама мали део својих проблема, то је зато што верујем да би Ваша ауторитативна интервенција могла да привремено олакша мој положај. (више…)
Писмо другу из војске
Posted: 13. јануара 2013. in кратка прича, писмоОзнаке:ЈНА, Југословенска народна армија, Андрей Тарковский, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Бела Тар, Бела Тарр, Драгомир Бојанић - Гидра, Нани Морети, Нанни Моретти, Фазбиндер, Фассбиндер, Fassbinder, Gidra, JNA, Nanni Moretti
Одма’ да ти одговорим, ево ме, чикино, иста мета, исто растојање. А ти? У којој си сада пустињи? Ја сучем брке, опе’ не радим, али се радујем дечици. Скупљам(о) сличице животињско царство, без чоколаде додуше, и тако, враћам се у детињство. Што је лепо кад се играш… Надам се да се играш. У ствари, кад помислим, шта је друго дрогирање, ако не нека игра. Једино срање је што ти спржи мозак, а ја мој не дам. Не само што ми треба да бих освојио живот, него не би ваљало да се спонтано усеравам и упишавам у гаће, а са спрженим мозгом то ти је минималац. (више…)
Лудаков говор
Posted: 22. децембра 2012. in кратка прича, призор, сцена из филмаОзнаке:Domenico, Андрей Тарковский, Андреј Тарковски, Андреј Тарковскиј, Андрјеј Тарковскиј, Доменико, Ерланд Јозефсон, Носталгија, Ностальгия, Тонино Гуера, Тонино Гуерра, велики сан, крај света, Erland Josephson, Nostalghia, смрт, Tonino Guerra
Који предак говори кроз мене?! Не могу да истовремено живим у својој глави и у свом телу! Зато не успевам да будем само једна личност! Способан сам да се осетим као бескрај ствари истовремено!
Право зло нашег времена је што нема више великих мајстора! Пут нашег срца је покривен сенком! Треба слушати гласове који се чине бескориснима, треба да у мозгове препуњене канализационим цевима, зидовима школа, асфалтом и документима установа за социјални рад, уђе – зујање инсеката!!! Треба испунити уши и очи свих нас стварима које би биле на почетку Великог Сна! Неко би требао да виче да ћемо направити пирамиде! Није важно ако их онда не изградимо!!! Треба хранити жељу!.. Морамо да развлачимо душу на све стране, као да је чаршав који се може развући до у бескрај!..
Ако хоћете да Свет иде напред, морамо се држати за руке! Морамо се помешати, такозвани здрави и такозвани болесни! Еј, ви, здрави! Шта значи ваше здравље?! Све очи света су упрте у јаругу у коју упадамо! Слобода нам не треба, ако немате храбрости да нас гледате у лице! Да једете са нама, да пијете са нама, да спавате са нама! Управо су такозвани здрави довели свет до ивице катастрофе!!!
Човече, чуј!.. У теби – вода, ватра, а онда… И пепео! И кости унутар пепела! Кости и пепео!
Где сам када нисам у стварности? А ни у мојој уобразиљи? Склапам нови пакт са светом; да буде сунце ноћу и да пада снег у августу. Велике ствари се завршавају, оне мале су те које трају. Друштво се мора поново ујединити! А не да буде овако раздељено! Било би довољно посматрати природу да се схвати да је живот једноставан! Треба се вратити на претходну тачку… У ону тачку где сте изабрали погрешан пут!!! Треба се вратити на принципијелне основе живота! Не прљати воду! Какав је ово свет, ако један лудак мора да вам каже… Да треба да се стидите?!!
Сад, музика…
– Музика!.. Музика!
Доносе му канту с бензином.
– А, ово сам заборавио…
”О мајко, о мајко,
Ваздух је она лагана ствар,
Која се окреће око твоје главе,
И постаје јаснија,
Када се смејеш”…
Полива се бензином, узима упаљач и спрема се, погледавши још једном у небо и свет око себе…
Сећам се да су ме 2000. године неки пријатељи замолили да ”помогнем” њиховој деци са полагањем матурског испита. Налазећи се у небраном, изнашао сам сумануто решење. Наиме, баш у том тренутку сам од једног познаника добио ”добру” VHS копију „Носталгије“. Слика је била зеленкаста, неки су се звучни ефекти понављали у еху, али ја ту ништа нисам налазио чудно. Мислио сам да то тако Аутор замислио, и све је то потпуно имало смисла. Толико је Тарковски разбио канон филмског приповедања, да је све могло да прође. И тако, још под утиском тек одгледаног филма, и ваљда неког слатко-горког осећања поводом преваре у којој је требало да најактивније учествујем (ако људи од вас траже нешто слично, онда и нису ваши прави пријатељи), нашао сам начин да из читаве ствари изађем кармички неоштећен – дао сам им обома да поднесу као рад из књижевности текст Домениковог монолога, са различитим насловима, дакако.
Испит су прошли обоје, са следећим резултатима: ученик/ца Гимназије добио/ла је петицу, а ученик/ца Економске школе, рекао бих дактилографског смера, добио/ла је четворку, јер је професорка имаола примедбу на дужину рада.
Мартиролог / дневник о дневнику 