Чланци означени са „Андреј Тарковски“

10. април 1979.

[…]

NB. Замислио сам са Тонином сценарио, по мом мишљењу, изврстан: Крај света – Il fine del mondo. Неки човек, у ишчекивању Краја света, заточио се у сопственој кући заједно са својом породицом. (Отац, мајка, кћерка и син.) Рађа им се још један син. Отац је религиозан. Проводе под кључем око четрдесет година. На крају крајева полиција и хитна помоћ их одвозе, на неки начин сазнавши о њиховом постојању. Они су у ужасном стању. Старији син каже оцу да је извршио злочин, скривајући од њега током толиких година постојећи живот. Када их одвозе, малецки каже, гледајући унаоколо: ”Тата, је ли ово крај света?” […]

(више…)

Отворено писмо Рјене Шејко, упућено критичарки Њеји Зоркаји, које је Тарковскиј завео у дневник 23. априла 1979. године, био је уједно и један од последњих записа у свесци Мартиролога II пре него што је по први пут у животу отишао на ”рад у иностранство”. За дневничке и записе замисли за документарни филм ”Путовање по Италији” и играни филм ”Носталгија”, које ће оба радити са Тонином Гуерром, Тарковскиј је наменио посебну књижицу, згоднијег формата за путовање.  (више…)

У филму, у његовим играним деловима, постоје три главне временске равни (по редоследу појављивања): време убрзо после одласка оца, када породица живи на сеоском имању, садашњост из које Аутор „путује“ у прошлост и време око завршетка II св. рата. Редослед је мотивисан Ауторовим током мисли, сновима и сањарењем.

Више пута је истакнуто како је време равноправно у свим својим слојевима и како постоји тежња за његовим укидањем, али оно на шта мислимо када спомињемо главне временске равни јесу три доба живота Аутора: детенце (4-5 година), дечак (десетак година) и човек (четрдесет година).  (више…)

Рад на сценарију за филм о Достојевском и, посебно, сусрет са Бјердјајевим, био је од великог утицаја на филозофку тачку ослонца на којој је почивао Бели дан. Оно што је као радни принцип у раду на својим филмовима примењивао у вези са једним од основних изражајних средстава филма – временом, сада је добило и филозофску потврду утицајем овог значајног руског религиозног мислиоца, преобраћеног материјалисте и револуционара, што ће га још ближе привести остварењу филма, који у највишем смислу третира време као основно изражајно средство.

(више…)

У овом филму, дакле, како то бива у литератури, главним јунаком постаје сам Аутор. Материјал епизода срачунат је не да дејствује сам по себи, већ једино у контексту и скопчан са ауторским ставом према том материјалу.

Филм Огледало је некакав процес. Аутор се, одједном се пробудивши и погледавши се у огледало, изненада уплашио. Схватио је да је његов живот проживљен, да ништа није урађено, и док је раније пред њим била вечност, сада се све то показује иза њега, у малом, уоквиреном простору огледала живота, чији је сав први план испуњен њему непознатим лицем.  (више…)

23. април 1979.

Ово је приватно писмо на адресу Њ. Зоркаје, у вези са њеним чланком о мени у ”Кинопанорами” (негде прошле јесени):

Дубокоуважена Њеја Марковна!

Прочитала сам у новој ”Кинопанорами” Ваше ”Белешке за портрет Андрјеја Тарковског” и пожелела сам да Вам пишем.

Ја нисам познаница Тарковског. До мене, као и до многих, долазе само приче о његовој тешкој судбини, храбрости, бескомпромисности, о тешкој судбини скоро свих његових филмова. (За шта је делом крив и Ваш критичарски цех, што и сами признајете.)

(више…)

На нивоу скоро непостојећег глобалног наратива, главни јунак филма је Алексеј, који болестан и у постељи преиспитује свој досадашњи живот, враћајући се у време детињства, време кад је све било могуће, мучећи себе сталним питањем: „Где сам погрешио?“ Његови снови откривају му суштину његових проблема – отац је отишао из породице, мајка је жртвовала свој живот због њих, деце, а он не зна на који начин да јој се одужи. Не зна како најмилијима да дâ. Мучи га савест себичнога и терет прошлости који се неразрешен преноси на следећу генерацију. И он је постао отац. И он је отишао.  (више…)

http://www.sothebys.com/en/auctions/ecatalogue/2012/musical-manuscripts-continental-books-l12406/lot.187.html

26. јануар 1973.

[…] Само што сам прочитао научно – фантаст[ичну]. причу Стругацких „Пикник крај пута“.

25. децембар 1974.

[…] За мене би сада савршено хармоничне форме могао бити филм по Стругацкима: непрекидна, детаљна радња, но изједначена са религиозном радњом, чисто идеалистичка, то јест, полутрансцендентална, апсурдна, апсолутна. (”Молој” С. Бекета.) Шема живота човека, који стреми (делотворно) разумевању смисла живота. И ја сам ћу играти. Нећу ли пропасти под тежином два аспекта? Ах, интересантно!   (више…)

Не могу се помирити са тим да ће Мајка умрети. Ја ћу протестовати против тога и доказати да је Мајка бесмртна. Хоћу друге да убедим у њену јаку индивидуалност и конкретну непоновљивост. Унутрашња претпоставка – урадити анализу карактера са претензијом на то да је Мајка бесмртна.“

Андреј Тарковскиј

(више…)