Чланци означени са „Андреј Тарковски“

2. март 1975.

Јермаш је одлучно одбио (без обзира на реч коју је прошле године дао Бесију) да дā ”Огледало” за Кански фестивал, никако не мотивишући своје одбијање. Беси је гневан. Јермаш је наговарао Бесија да узме и Бандарчука, и Бикова, и Плисјецкују. Беси се после сваке пројекције гневио, али… Невоља је у томе што је Беси рекао да ”Огледалу” гарантује Главну награду. А управо је то страшно нашем руководству: они се, пак, својски старају да унизе и мене и филм.

(више…)

25. децембар 1974.

[…]

Ево дописнице од Серјоже Параџанова, коју ми је на село донела Лариса:

Андреју Првозвани,

Багратов филм ми се веома допао. Јермени су равнодушни. Јерменина узбуђује једино фудбал. Два кадра из ”Огледала” су ми довољна да замислим остало. Је ли у боји? ”Соларис” сам гл[едао]. црн[о]бели. Нећу боју!

Жао ми је што се нисмо видели у Тбилисију на дану жалости за Тамезом! Навикао сам се на појам ”изолације”, као космонаут у свемиру. Реалност мог положаја и окружења – патологија – криминална. Строги режим! ”Гранитни каменолом”. Нисам видео ”Каљину краснују” – мислим да су то арабеске на тему. Свет, у коме сам се ја играо – свет вила, песника, приповедача и царева кијевске Русије – смешан је у поређењу са младићима са десетинама претходних казни, 90% тетовиране коже на њиховом телу, жаргоном и патологијом. (више…)

– Оставите ме на миру.

– Опростите, нешто сте рекли?

– Оставите ме на миру. На крају крајева, хтео сам бити напросто… срећан.

– Да! А шта ће бити с Мајком?! С твојом Мајком, ако ти не оздравиш?!

–  Ништа, ништа… Све ће проћи. Све ће бити… Ах…


Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.

27. јул 1974.

Синоћ сам уснуо сан: као ја сам умро, али видим, тачније, осећам шта се дешава око мене. Осећам да је Лара близу и неко од другова. Осећам да сам немоћан, невољан и једино способан да будем сведок своје смрти, свог трупла. И најважније – да доживљавам у том сну давно заборављено, давно неискрсло чувство – да то није сан, него јава. То је чувство до те мере јако, да у души нараста талас туге, жалости према самом себи, и искрсава чудан однос према сопственом животу, као естетско чувство. Када се осећаш тако као да је твоја жалост туђа, да ти сам са стране њу посматраш, и процењујеш да си у пределима свог вишег живота. Као да је мој прошли живот – живот детета, лишеног искуства, незаштићеног. Време престаје да постоји, страх. Осећање бесмртности. Видео сам место (одозго, однекуд с плафона) на коме учвршћују постамент за гроб. Људе, ускомешане поводом моје смрти. А потом сам ја васкрсао, али се нико није зачудио. Сви су пошли у парно купатило, али мене тамо нису пустили – није било улазнице. Претварао сам се да сам помоћни радник у купатилу, али нисам имао легитимацију. Али, то је већ био само сан, и ја сам знао да је то сан. Тај сан о смрти већ други пут. И сваки пут осећам изузетну слободу и беспотребност заштите. Шта би то значило? (више…)

(више…)


(на снимању „Сталкера“)

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.

3. јануар 1974, Москва
У позоришту Моссовјета сам гледао ”Туристичку базу” (некакав простачки и претенциозан наслов) – комад Радзинског у поставци Ефроса. И комад је лош (веома) и поставка је лоша (такође, веома). Врло добра је глумица Њејолова – прва класа. Само што нема шта да игра.

Анкета. 1974. година.

1. Ваш омиљени пејзаж: лето, свитање, магла
2. Доба године: јесен, сува, сунчана
3. Музичко дело: Бах ”Пасија по Јовану”
4. Руска проза, роман, приповетка: ”Злочин и казна”, ”Смрт Ивана Иљича”
5. Инострана проза, роман: ”Доктор Фаустус”
6. Руска новела: Буњин ”Сунчани удар”
7. Инострана новела: Томас Ман ”Тонио Кригер”; Мопасан (више…)

20. октобар 1973.

Једна непријатна мисао: ти ником ниси потребан, савршено си туђ својој култури, ништа ниси урадио за њу, ништаван си. А ако озбиљно упитају у Европи, било где: „Ко је најбољи режисер у СССР?“ – Тарковски. Но, код нас – ни речи. Ја не постојим, ја сам нико и ништа. Ово је такозвани тренутак слабости. Јако је тужно никоме не бити потребан. А како не желим бити безвредан. Желим у потпуности да испуним нечији живот или животе. Мени је тесно, мојој души је тесно у мени; потребно ми је друго спремиште. (више…)

6. април 1973.
Мађари су издали “Рубљова” као засебну књигу.”Колумбија” (САД) је купила “Рубљова” и тражи скраћење за 15 – 20 минута. Скратићу обавезно. Лет балоном на првом месту.
Због нечега сам се сетио како сам изгубио рукопис (не имавши ни концепт) сценарија “Рубљова”. Оставио у таксију на углу улице Горки (преко пута “Национала”). Такси је отишао. Из очаја сам се напио. После сата сам изашао из “Национала” и кренуо у ВТО. После два сата, спуштајући се поред тог истог угла где сам изгубио рукопис, такси је закочио (правећи прекршај), и шофер ми је кроз прозор протурио рукопис. Било је чудно. (више…)

12. јул 1970.
Јуче сам се напио. И обријао бркове. Ујутру сам схватио – на свим документима сам са брковима. Морам поново да их пустим. Пуно волим моју Ларочку. Добра је. Зашто слободу даје једино пиће? Очигледно, зато што је нема, те злогласне слободе.
Лара ће се ускоро породити. Више од свега, бојим се да ћу је ја сам водити у болницу. Биће то страшно.

15. август 1970.
Лариса је 7. августа 1970. године у 6:25 увече родила сина. Андрјушку. Каснила је месец дана. Али је брзо родила. Данас су дошли, тј. не данас, јуче. Из екипе наm нико није честитао, осим Рудине и Тамаре Георгијевне. Бог с њима. Хоће удруженим средствима да купе колица. Не било их. Јусов је због нечега питао: „А чему тако скупоцен поклон?” Људи су сишли с ума и немају образа. (више…)