Мартиролог / дневник о дневнику

23. април 1979.

Ово је приватно писмо на адресу Њ. Зоркаје, у вези са њеним чланком о мени у ”Кинопанорами” (негде прошле јесени):

”Дубокоуважена Њеја Марковна!

Прочитала сам у новој ”Кинопанорами” Ваше ”Белешке за портрет Андрјеја Тарковског” и пожелела сам да Вам пишем.

Ја нисам познаница Тарковског. До мене, као и до многих, долазе само приче о његовој тешкој судбини, храбрости, бескомпромисности, о тешкој судбини скоро свих његових филмова. (За шта је делом крив и Ваш критичарски цех, што и сами признајете.)

(више…)

Ако је новост да ће на следећој аукцији код Сотебија, 28. новембра у Лондону, бити продат ”лични архив” Андрјеја Тарковског, требала да изазове на неки начин сензацију или интерес, резултат је, сасвим сигурно, уследио. Нарочито код Андрјеја Андрјејевича Тарковског, сина великог руског режисера, и данас становника оне Фиренце, која је била ”усвојени” град његовог оца. Запрепашћење – то је била реакција Андрјеја Андрјејевича, који је већ годинама ангажован у очувању и процени дела Тарковског, као и председник Међународног института Андрјеј Тарковскиј. Управо из љубави према оцу је спреман да прокоментарише вест коју је пренео Енрико Франћескини у „Repubblica”од 18. новембра.

(више…)

26. јануар 1973.

[…] Само што сам прочитао научно – фантаст[ичну]. причу Стругацких „Пикник крај пута“.

25. децембар 1974.

[…] За мене би сада савршено хармоничне форме могао бити филм по Стругацкима: непрекидна, детаљна радња, но изједначена са религиозном радњом, чисто идеалистичка, то јест, полутрансцендентална, апсурдна, апсолутна. (”Молој” С. Бекета.) Шема живота човека, који стреми (делотворно) разумевању смисла живота. И ја сам ћу играти. Нећу ли пропасти под тежином два аспекта? Ах, интересантно!   (више…)

2. март 1975.

Јермаш је одлучно одбио (без обзира на реч коју је прошле године дао Бесију) да дā ”Огледало” за Кански фестивал, никако не мотивишући своје одбијање. Беси је гневан. Јермаш је наговарао Бесија да узме и Бандарчука, и Бикова, и Плисјецкују. Беси се после сваке пројекције гневио, али… Невоља је у томе што је Беси рекао да ”Огледалу” гарантује Главну награду. А управо је то страшно нашем руководству: они се, пак, својски старају да унизе и мене и филм.

(више…)

27. јул 1974.

Синоћ сам уснуо сан: као ја сам умро, али видим, тачније, осећам шта се дешава око мене. Осећам да је Лара близу и неко од другова. Осећам да сам немоћан, невољан и једино способан да будем сведок своје смрти, свог трупла. И најважније – да доживљавам у том сну давно заборављено, давно неискрсло чувство – да то није сан, него јава. То је чувство до те мере јако, да у души нараста талас туге, жалости према самом себи, и искрсава чудан однос према сопственом животу, као естетско чувство. Када се осећаш тако као да је твоја жалост туђа, да ти сам са стране њу посматраш, и процењујеш да си у пределима свог вишег живота. Као да је мој прошли живот – живот детета, лишеног искуства, незаштићеног. Време престаје да постоји, страх. Осећање бесмртности. Видео сам место (одозго, однекуд с плафона) на коме учвршћују постамент за гроб. Људе, ускомешане поводом моје смрти. А потом сам ја васкрсао, али се нико није зачудио. Сви су пошли у парно купатило, али мене тамо нису пустили – није било улазнице. Претварао сам се да сам помоћни радник у купатилу, али нисам имао легитимацију. Али, то је већ био само сан, и ја сам знао да је то сан. Тај сан о смрти већ други пут. И сваки пут осећам изузетну слободу и беспотребност заштите. Шта би то значило? (више…)

3. јануар 1974, Москва
У позоришту Моссовјета сам гледао ”Туристичку базу” (некакав простачки и претенциозан наслов) – комад Радзинског у поставци Ефроса. И комад је лош (веома) и поставка је лоша (такође, веома). Врло добра је глумица Њејолова – прва класа. Само што нема шта да игра.

Анкета. 1974. година.

1. Ваш омиљени пејзаж: лето, свитање, магла
2. Доба године: јесен, сува, сунчана
3. Музичко дело: Бах ”Пасија по Јовану”
4. Руска проза, роман, приповетка: ”Злочин и казна”, ”Смрт Ивана Иљича”
5. Инострана проза, роман: ”Доктор Фаустус”
6. Руска новела: Буњин ”Сунчани удар”
7. Инострана новела: Томас Ман ”Тонио Кригер”; Мопасан (више…)

12. јул 1970.
Јуче сам се напио. И обријао бркове. Ујутру сам схватио – на свим документима сам са брковима. Морам поново да их пустим. Пуно волим моју Ларочку. Добра је. Зашто слободу даје једино пиће? Очигледно, зато што је нема, те злогласне слободе.
Лара ће се ускоро породити. Више од свега, бојим се да ћу је ја сам водити у болницу. Биће то страшно.

15. август 1970.
Лариса је 7. августа 1970. године у 6:25 увече родила сина. Андрјушку. Каснила је месец дана. Али је брзо родила. Данас су дошли, тј. не данас, јуче. Из екипе наm нико није честитао, осим Рудине и Тамаре Георгијевне. Бог с њима. Хоће удруженим средствима да купе колица. Не било их. Јусов је због нечега питао: „А чему тако скупоцен поклон?” Људи су сишли с ума и немају образа. (више…)

Јесте, десило се више него једном. И не сасвим случајно. Штавише, сваки пут морао сам да планирам. Није лако украсти. На души. А и овако. Све мислиш, ухватиће те.

У књижарама је лакше, тамо је то роба. Као чарапе, или гаће (које никад, на пример, нисам ни помислио да украдем), или чоколада (то сам, већ, знао често да цепнем, чак ме и у’ватили једном). Од човека никад нисам украо, то је већ забрањено Кодексом књижне лопурде, мада и дан данас на мојој полици чека да се врати власнику The Western Films of John Ford.

„Љубо Поповићу, изгубио сам ти сваки контакт, јави ми се, јер знам да твој ћале пати за књигом. И ја бих, да имам све те плоче кантри музике“.

А и ти, ако познајеш Љубу, молим те му реци. (више…)