Чланци означени са „Дневник Тарковског“

23. април 1979.

Ово је приватно писмо на адресу Њ. Зоркаје, у вези са њеним чланком о мени у ”Кинопанорами” (негде прошле јесени):

Дубокоуважена Њеја Марковна!

Прочитала сам у новој ”Кинопанорами” Ваше ”Белешке за портрет Андрјеја Тарковског” и пожелела сам да Вам пишем.

Ја нисам познаница Тарковског. До мене, као и до многих, долазе само приче о његовој тешкој судбини, храбрости, бескомпромисности, о тешкој судбини скоро свих његових филмова. (За шта је делом крив и Ваш критичарски цех, што и сами признајете.)

(више…)

Advertisements

Ако је новост да ће на следећој аукцији код Сотебија, 28. новембра у Лондону, бити продат ”лични архив” Андрјеја Тарковског, требала да изазове на неки начин сензацију или интерес, резултат је, сасвим сигурно, уследио. Нарочито код Андрјеја Андрјејевича Тарковског, сина великог руског режисера, и данас становника оне Фиренце, која је била ”усвојени” град његовог оца. Запрепашћење – то је била реакција Андрјеја Андрјејевича, који је већ годинама ангажован у очувању и процени дела Тарковског, као и председник Међународног института Андрјеј Тарковскиј. Управо из љубави према оцу је спреман да прокоментарише вест коју је пренео Енрико Франћескини у Repubblica”од 18. новембра.

(више…)

26. јануар 1973.

[…] Само што сам прочитао научно – фантаст[ичну]. причу Стругацких „Пикник крај пута“.

25. децембар 1974.

[…] За мене би сада савршено хармоничне форме могао бити филм по Стругацкима: непрекидна, детаљна радња, но изједначена са религиозном радњом, чисто идеалистичка, то јест, полутрансцендентална, апсурдна, апсолутна. (”Молој” С. Бекета.) Шема живота човека, који стреми (делотворно) разумевању смисла живота. И ја сам ћу играти. Нећу ли пропасти под тежином два аспекта? Ах, интересантно!   (више…)

2. март 1975.

Јермаш је одлучно одбио (без обзира на реч коју је прошле године дао Бесију) да дā ”Огледало” за Кански фестивал, никако не мотивишући своје одбијање. Беси је гневан. Јермаш је наговарао Бесија да узме и Бандарчука, и Бикова, и Плисјецкују. Беси се после сваке пројекције гневио, али… Невоља је у томе што је Беси рекао да ”Огледалу” гарантује Главну награду. А управо је то страшно нашем руководству: они се, пак, својски старају да унизе и мене и филм.

(више…)

25. децембар 1974.

[…]

Ево дописнице од Серјоже Параџанова, коју ми је на село донела Лариса:

Андреју Првозвани,

Багратов филм ми се веома допао. Јермени су равнодушни. Јерменина узбуђује једино фудбал. Два кадра из ”Огледала” су ми довољна да замислим остало. Је ли у боји? ”Соларис” сам гл[едао]. црн[о]бели. Нећу боју!

Жао ми је што се нисмо видели у Тбилисију на дану жалости за Тамезом! Навикао сам се на појам ”изолације”, као космонаут у свемиру. Реалност мог положаја и окружења – патологија – криминална. Строги режим! ”Гранитни каменолом”. Нисам видео ”Каљину краснују” – мислим да су то арабеске на тему. Свет, у коме сам се ја играо – свет вила, песника, приповедача и царева кијевске Русије – смешан је у поређењу са младићима са десетинама претходних казни, 90% тетовиране коже на њиховом телу, жаргоном и патологијом. (више…)

27. јул 1974.

Синоћ сам уснуо сан: као ја сам умро, али видим, тачније, осећам шта се дешава око мене. Осећам да је Лара близу и неко од другова. Осећам да сам немоћан, невољан и једино способан да будем сведок своје смрти, свог трупла. И најважније – да доживљавам у том сну давно заборављено, давно неискрсло чувство – да то није сан, него јава. То је чувство до те мере јако, да у души нараста талас туге, жалости према самом себи, и искрсава чудан однос према сопственом животу, као естетско чувство. Када се осећаш тако као да је твоја жалост туђа, да ти сам са стране њу посматраш, и процењујеш да си у пределима свог вишег живота. Као да је мој прошли живот – живот детета, лишеног искуства, незаштићеног. Време престаје да постоји, страх. Осећање бесмртности. Видео сам место (одозго, однекуд с плафона) на коме учвршћују постамент за гроб. Људе, ускомешане поводом моје смрти. А потом сам ја васкрсао, али се нико није зачудио. Сви су пошли у парно купатило, али мене тамо нису пустили – није било улазнице. Претварао сам се да сам помоћни радник у купатилу, али нисам имао легитимацију. Али, то је већ био само сан, и ја сам знао да је то сан. Тај сан о смрти већ други пут. И сваки пут осећам изузетну слободу и беспотребност заштите. Шта би то значило? (више…)


(на снимању „Сталкера“)

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.