Чланци означени са „Зеркало“

Тешко је веровати да је идеалистички мотив водио настанку кинематографије и да је у том стадијуму постојала свест о проширивању уметничке делатности ослобађањем седме музе. И сам папà Лимијер је изуму својих синова пророковао брзи заборав, као што су и шатре са смешним огледалима, лажним и правим снагаторима и егзотичним животињама привлачиле све мање публике. Једино је фрик–шоу увек доводио свежа појачања у искусан тим брадатих жена, сијамских близанаца, људи – слонова и осталих несретних шала природе и тако пружао својој верној публици ненадмашив и никада мање интензиван осећај надмоћи.

(више…)

Advertisements

Опет случајно, нашао сам се на отварању циклуса француског редитеља Оливијеа Асајàса (Olivier Assayas) у болоњској кинотеци. Филм који је требало да отвори ретроспективу био је прошлогодишњи „Après mai” („После маја”, а, чудновато, као и увек са дистибутерским насловима, и на енглеском и италијанском дистрибуира се под насловом „Нешто у ваздуху”). Пре пројекције био је уприличено уводно „ћаскање”, испоставиће се, од пола сата.  (више…)

У филму, у његовим играним деловима, постоје три главне временске равни (по редоследу појављивања): време убрзо после одласка оца, када породица живи на сеоском имању, садашњост из које Аутор „путује“ у прошлост и време око завршетка II св. рата. Редослед је мотивисан Ауторовим током мисли, сновима и сањарењем.

Више пута је истакнуто како је време равноправно у свим својим слојевима и како постоји тежња за његовим укидањем, али оно на шта мислимо када спомињемо главне временске равни јесу три доба живота Аутора: детенце (4-5 година), дечак (десетак година) и човек (четрдесет година).  (више…)

Рад на сценарију за филм о Достојевском и, посебно, сусрет са Бјердјајевим, био је од великог утицаја на филозофку тачку ослонца на којој је почивао Бели дан. Оно што је као радни принцип у раду на својим филмовима примењивао у вези са једним од основних изражајних средстава филма – временом, сада је добило и филозофску потврду утицајем овог значајног руског религиозног мислиоца, преобраћеног материјалисте и револуционара, што ће га још ближе привести остварењу филма, који у највишем смислу третира време као основно изражајно средство.

(више…)

У овом филму, дакле, како то бива у литератури, главним јунаком постаје сам Аутор. Материјал епизода срачунат је не да дејствује сам по себи, већ једино у контексту и скопчан са ауторским ставом према том материјалу.

Филм Огледало је некакав процес. Аутор се, одједном се пробудивши и погледавши се у огледало, изненада уплашио. Схватио је да је његов живот проживљен, да ништа није урађено, и док је раније пред њим била вечност, сада се све то показује иза њега, у малом, уоквиреном простору огледала живота, чији је сав први план испуњен њему непознатим лицем.  (више…)

23. април 1979.

Ово је приватно писмо на адресу Њ. Зоркаје, у вези са њеним чланком о мени у ”Кинопанорами” (негде прошле јесени):

Дубокоуважена Њеја Марковна!

Прочитала сам у новој ”Кинопанорами” Ваше ”Белешке за портрет Андрјеја Тарковског” и пожелела сам да Вам пишем.

Ја нисам познаница Тарковског. До мене, као и до многих, долазе само приче о његовој тешкој судбини, храбрости, бескомпромисности, о тешкој судбини скоро свих његових филмова. (За шта је делом крив и Ваш критичарски цех, што и сами признајете.)

(више…)

На нивоу скоро непостојећег глобалног наратива, главни јунак филма је Алексеј, који болестан и у постељи преиспитује свој досадашњи живот, враћајући се у време детињства, време кад је све било могуће, мучећи себе сталним питањем: „Где сам погрешио?“ Његови снови откривају му суштину његових проблема – отац је отишао из породице, мајка је жртвовала свој живот због њих, деце, а он не зна на који начин да јој се одужи. Не зна како најмилијима да дâ. Мучи га савест себичнога и терет прошлости који се неразрешен преноси на следећу генерацију. И он је постао отац. И он је отишао.  (више…)