Почетак. Ето шта је на крају.
Завршио сам превод „Мартиролога” са муком и великом тугом.
Не бих знао тачно одакле је кренуло интензивно осећање одбијања „учествовања” у мучном приближавању трагичном исходу, али знам да је разум измислио маневар за избегавање срцепарајуће емпатије; радићу много и грозничаво – морам да стигнем за рок.
Какав црни рок… (више…)
Ако је новост да ће на следећој аукцији код Сотебија, 28. новембра у Лондону, бити продат ”лични архив” Андрјеја Тарковског, требала да изазове на неки начин сензацију или интерес, резултат је, сасвим сигурно, уследио. Нарочито код Андрјеја Андрјејевича Тарковског, сина великог руског режисера, и данас становника оне Фиренце, која је била ”усвојени” град његовог оца. Запрепашћење – то је била реакција Андрјеја Андрјејевича, који је већ годинама ангажован у очувању и процени дела Тарковског, као и председник Међународног института Андрјеј Тарковскиј. Управо из љубави према оцу је спреман да прокоментарише вест коју је пренео Енрико Франћескини у „Repubblica”од 18. новембра.
2. март 1975.
Јермаш је одлучно одбио (без обзира на реч коју је прошле године дао Бесију) да дā ”Огледало” за Кански фестивал, никако не мотивишући своје одбијање. Беси је гневан. Јермаш је наговарао Бесија да узме и Бандарчука, и Бикова, и Плисјецкују. Беси се после сваке пројекције гневио, али… Невоља је у томе што је Беси рекао да ”Огледалу” гарантује Главну награду. А управо је то страшно нашем руководству: они се, пак, својски старају да унизе и мене и филм.
”Што ти је моћ навике. Навикли да их бијем овим”, рече Мики Манојловић у оном филму. Из исте те навике и нас са свих страна и сваки дан бију. У ствари, неког то удара по бубњићима, а некоме то и не смета.
Јасно се сећам када је то почело да ме жуља опасно. Постоји та врло информативна књига о филмском језику, коју је превео један стари и уважени професор, назовимо га овде, проф’сор Бабац. И ја сад овде немам заиста ништа да кажем о њему као професору, једноставно, не познајем га. Међутим, у оној књизи, ”Граматици филмског језика”, коју смо ми сажвакавали, као превод англо-сакс. термина cut-away, неким се чудом појавила домаћа верзија КАТ ЕВЕЈ! Да се разумемо, у филмском жаргону (и не само) има пуно позајмљених и припитомљених термина, буквално непреводивих на српски, и све је то океј, али ”кат евеј” је стварно било превише. (више…)
25. децембар 1974.
[…]
Ево дописнице од Серјоже Параџанова, коју ми је на село донела Лариса:
”Андреју Првозвани,
Багратов филм ми се веома допао. Јермени су равнодушни. Јерменина узбуђује једино фудбал. Два кадра из ”Огледала” су ми довољна да замислим остало. Је ли у боји? ”Соларис” сам гл[едао]. црн[о]бели. Нећу боју!
Жао ми је што се нисмо видели у Тбилисију на дану жалости за Тамезом! Навикао сам се на појам ”изолације”, као космонаут у свемиру. Реалност мог положаја и окружења – патологија – криминална. Строги режим! ”Гранитни каменолом”. Нисам видео ”Каљину краснују” – мислим да су то арабеске на тему. Свет, у коме сам се ја играо – свет вила, песника, приповедача и царева кијевске Русије – смешан је у поређењу са младићима са десетинама претходних казни, 90% тетовиране коже на њиховом телу, жаргоном и патологијом. (више…)
(на снимању „Сталкера“)
Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.
3. јануар 1974, Москва
У позоришту Моссовјета сам гледао ”Туристичку базу” (некакав простачки и претенциозан наслов) – комад Радзинског у поставци Ефроса. И комад је лош (веома) и поставка је лоша (такође, веома). Врло добра је глумица Њејолова – прва класа. Само што нема шта да игра.Анкета. 1974. година.
1. Ваш омиљени пејзаж: лето, свитање, магла
2. Доба године: јесен, сува, сунчана
3. Музичко дело: Бах ”Пасија по Јовану”
4. Руска проза, роман, приповетка: ”Злочин и казна”, ”Смрт Ивана Иљича”
5. Инострана проза, роман: ”Доктор Фаустус”
6. Руска новела: Буњин ”Сунчани удар”
7. Инострана новела: Томас Ман ”Тонио Кригер”; Мопасан (више…)
12. јул 1970.
Јуче сам се напио. И обријао бркове. Ујутру сам схватио – на свим документима сам са брковима. Морам поново да их пустим. Пуно волим моју Ларочку. Добра је. Зашто слободу даје једино пиће? Очигледно, зато што је нема, те злогласне слободе.
Лара ће се ускоро породити. Више од свега, бојим се да ћу је ја сам водити у болницу. Биће то страшно.15. август 1970.
Лариса је 7. августа 1970. године у 6:25 увече родила сина. Андрјушку. Каснила је месец дана. Али је брзо родила. Данас су дошли, тј. не данас, јуче. Из екипе наm нико није честитао, осим Рудине и Тамаре Георгијевне. Бог с њима. Хоће удруженим средствима да купе колица. Не било их. Јусов је због нечега питао: „А чему тако скупоцен поклон?” Људи су сишли с ума и немају образа. (више…)
Јесте, десило се више него једном. И не сасвим случајно. Штавише, сваки пут морао сам да планирам. Није лако украсти. На души. А и овако. Све мислиш, ухватиће те.
У књижарама је лакше, тамо је то роба. Као чарапе, или гаће (које никад, на пример, нисам ни помислио да украдем), или чоколада (то сам, већ, знао често да цепнем, чак ме и у’ватили једном). Од човека никад нисам украо, то је већ забрањено Кодексом књижне лопурде, мада и дан данас на мојој полици чека да се врати власнику The Western Films of John Ford.
„Љубо Поповићу, изгубио сам ти сваки контакт, јави ми се, јер знам да твој ћале пати за књигом. И ја бих, да имам све те плоче кантри музике“.
А и ти, ако познајеш Љубу, молим те му реци. (више…)
Александар Стојанов / Aleksandar Stojanov
Мартиролог / дневник о дневнику 