Чланци означени са „смрт“

Почетак. Ето шта је на крају.

Завршио сам превод „Мартиролога” са муком и великом тугом.

Не бих знао тачно одакле је кренуло интензивно осећање одбијања „учествовања” у мучном приближавању трагичном исходу, али знам да је разум измислио маневар за избегавање срцепарајуће емпатије; радићу много и грозничаво – морам да стигнем за рок.

Какав црни рок…  (више…)

Advertisements

Који предак говори кроз мене?! Не могу да истовремено живим у својој глави и у свом телу! Зато не успевам да будем само једна личност! Способан сам да се осетим као бескрај ствари истовремено!

Право зло нашег времена је што нема више великих мајстора! Пут нашег срца је покривен сенком! Треба слушати гласове који се чине бескориснима, треба да у мозгове препуњене канализационим цевима, зидовима школа, асфалтом и документима установа за социјални рад, уђе – зујање инсеката!!! Треба испунити уши и очи свих нас стварима које би биле на почетку Великог Сна! Неко би требао да виче да ћемо направити пирамиде! Није важно ако их онда не изградимо!!! Треба хранити жељу!.. Морамо да развлачимо душу на све стране, као да је чаршав који се може развући до у бескрај!..

Ако хоћете да Свет иде напред, морамо се држати за руке! Морамо се помешати, такозвани здрави и такозвани болесни! Еј, ви, здрави! Шта значи ваше здравље?! Све очи света су упрте у јаругу у коју упадамо! Слобода нам не треба, ако немате храбрости да нас гледате у лице! Да једете са нама, да пијете са нама, да спавате са нама! Управо су такозвани здрави довели свет до ивице катастрофе!!!

Човече, чуј!.. У теби – вода, ватра, а онда… И пепео! И кости унутар пепела! Кости и пепео!

Где сам када нисам у стварности? А ни у мојој уобразиљи? Склапам нови пакт са светом; да буде сунце ноћу и да пада снег у августу. Велике ствари се завршавају, оне мале су те које трају. Друштво се мора поново ујединити! А не да буде овако раздељено! Било би довољно посматрати природу да се схвати да је живот једноставан! Треба се вратити на претходну тачку… У ону тачку где сте изабрали погрешан пут!!! Треба се вратити на принципијелне основе живота! Не прљати воду! Какав је ово свет, ако један лудак мора да вам каже… Да треба да се стидите?!!

Сад, музика…

– Музика!.. Музика!

Доносе му канту с бензином.

– А, ово сам заборавио…

”О мајко, о мајко,

Ваздух је она лагана ствар,

Која се окреће око твоје главе,

И постаје јаснија,

Када се смејеш”…

Полива се бензином, узима упаљач и спрема се, погледавши још једном у небо и свет око себе…

Сећам се да су ме 2000. године неки пријатељи замолили да ”помогнем” њиховој деци са полагањем матурског испита. Налазећи се у небраном, изнашао сам сумануто решење. Наиме, баш у том тренутку сам од једног познаника добио ”добру” VHS копију „Носталгије“. Слика је била зеленкаста, неки су се звучни ефекти понављали у еху, али ја ту ништа нисам налазио чудно. Мислио сам да то тако Аутор замислио, и све је то потпуно имало смисла. Толико је Тарковски разбио канон филмског приповедања, да је све могло да прође. И тако, још под утиском тек одгледаног филма, и ваљда неког слатко-горког осећања поводом преваре у којој је требало да најактивније учествујем (ако људи од вас траже нешто слично, онда и нису ваши прави пријатељи), нашао сам начин да из читаве ствари изађем кармички неоштећен – дао сам им обома да поднесу као рад из књижевности текст Домениковог монолога, са различитим насловима, дакако.

Испит су прошли обоје, са следећим резултатима: ученик/ца Гимназије добио/ла је петицу, а ученик/ца Економске школе, рекао бих дактилографског смера, добио/ла је четворку, јер је професорка имаола примедбу на дужину рада.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Отворено писмо Рјене Шејко, упућено критичарки Њеји Зоркаји, које је Тарковскиј завео у дневник 23. априла 1979. године, био је уједно и један од последњих записа у свесци Мартиролога II пре него што је по први пут у животу отишао на ”рад у иностранство”. За дневничке и записе замисли за документарни филм ”Путовање по Италији” и играни филм ”Носталгија”, које ће оба радити са Тонином Гуерром, Тарковскиј је наменио посебну књижицу, згоднијег формата за путовање.  (више…)

27. јул 1974.

Синоћ сам уснуо сан: као ја сам умро, али видим, тачније, осећам шта се дешава око мене. Осећам да је Лара близу и неко од другова. Осећам да сам немоћан, невољан и једино способан да будем сведок своје смрти, свог трупла. И најважније – да доживљавам у том сну давно заборављено, давно неискрсло чувство – да то није сан, него јава. То је чувство до те мере јако, да у души нараста талас туге, жалости према самом себи, и искрсава чудан однос према сопственом животу, као естетско чувство. Када се осећаш тако као да је твоја жалост туђа, да ти сам са стране њу посматраш, и процењујеш да си у пределима свог вишег живота. Као да је мој прошли живот – живот детета, лишеног искуства, незаштићеног. Време престаје да постоји, страх. Осећање бесмртности. Видео сам место (одозго, однекуд с плафона) на коме учвршћују постамент за гроб. Људе, ускомешане поводом моје смрти. А потом сам ја васкрсао, али се нико није зачудио. Сви су пошли у парно купатило, али мене тамо нису пустили – није било улазнице. Претварао сам се да сам помоћни радник у купатилу, али нисам имао легитимацију. Али, то је већ био само сан, и ја сам знао да је то сан. Тај сан о смрти већ други пут. И сваки пут осећам изузетну слободу и беспотребност заштите. Шта би то значило? (више…)