Чланци означени са „Сталкер“

Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.

Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.

Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.

Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.

И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?

6. април 1972.

Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.

Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.

(више…)

Advertisements

”Архив Тарковског се враћа у домовину”

Ивановска област РФ је на аукцији у Лондону купила архив славног режисера Андреја Тарковског за 1,3 милиона фунти. Архив ће бити предат спомен-музеју у родном граду Тарковског, Јурјевцу.

26. јануар 1973.

[…] Само што сам прочитао научно – фантаст[ичну]. причу Стругацких „Пикник крај пута“.

25. децембар 1974.

[…] За мене би сада савршено хармоничне форме могао бити филм по Стругацкима: непрекидна, детаљна радња, но изједначена са религиозном радњом, чисто идеалистичка, то јест, полутрансцендентална, апсурдна, апсолутна. (”Молој” С. Бекета.) Шема живота човека, који стреми (делотворно) разумевању смисла живота. И ја сам ћу играти. Нећу ли пропасти под тежином два аспекта? Ах, интересантно!   (више…)